На суровој планинској ветрометини, далеко од пута, болнице и људи, у селу Доње Бабине код Пријепоља живи једна од најтежих и најтужнијих животних прича Западне Србије. Ту, готово заборављени од света, живе мајка Милица Ланговић (76) и њена два сина — Мирослав и Његош. Обојица су тешко болесни и непокретни, а сав терет је на нејаким плећима ове неуморне старице.
Милица Ланговић је име и презиме српске мајке. Жене која већ деценијама на својим уморним старачким плећима носи терет који би сломио и много јаче од ње. Њена два сина од рођења болују од церебралне парализе. Некако су се држали до двадесете године живота, али је болест напредовала и последњих десет година обојица су приковани за инвалидска колица.
Докле год су стигли на овом свету — стигли су на рукама и леђима своје мајке.
Данас, у осмој деценији живота, Милица је својим синовима мајка, отац, лекар, неговатељ и цео свет. Њене руке слабе, ноге клецају, али срце и даље куца само за њене синове.
– Плашимо се сваке зиме. Клонула сам, стара сам, 76 ми је година, а ја сам им све. Плашим се да ако умрем – они су готови. Неће имати ко да им дода чашу воде, лекове, кору хлеба. То ме све више мучи. Лекари и хитна овде не залазе, а и немају куда да дођу. Уби ме туга и брига за њима. Имам кћерку у Пријепољу, они нам заиста много помажу али и њих су стисле живот и обавезе, колико год да су у прилици они дођу, али о Мирославу и Његошу треба неко да брине читав дан. Сами су потпуно немоћни, каже за РИНУ са сузама у очима ова мајка херој, којој снага полако одлази, али љубав према деци не јењава.
Само ретки људи залазе у овај беспут да им назову „Помаже Бог“ и пруже руку помоћи. Један од таквих је Лазар Глушчевић, некада случајни пролазник, а данас кућни пријатељ и велики ослонац породице Ланговић.
– Ја сам често због посла пролазио овуда и једном сам свратио до Ланговића и срце ми се стегло у грудима кад сам њих двојицу видео у колицима, а стару мајку како брине о њима. Од тада се трудим да помажем колико могу. Заједно са другарима смо им направили стазу испред куће, да могу да изађу,каже Лазар.
Он верује да за ову породицу постоји само једно трајно решење.
– Једини спас за ове напаћене душе јесте кућа у близини болнице или Дома здравља. Може и у предграђу, није важно где – само да санитет може да дође, да хитна помоћ може у сваком тренутку да приђе. Јавило се пуно људи да помогне у изградњи куће, једино што је проблем јесте тај неки плац где би градили. Уздамо се у Бога и у добре људе. Верујем да ћемо имати помоћ и од председника општине и државе. Морамо их преселити са планине пре првог снега, каже Лазар.
У планинском беспуту три напаћене душе чекају свог спасиоца. Можда га неће дочекати, али једно је сигурно — својим страдањем одавно су окајали сву муку тежачког живота. Оно чему се данас надају није луксуз. Не траже богатство. Не траже много. Траже само кров ближе људима, ближе лекару, ближе животу.
Надају се да ће ускоро бити ближе свету. Јер њима смо данас потребни сви ми. Све је у Божијим рукама, али народ одавно каже — ни Бог сам не може помоћи док човек човеку не пружи руку.
Рина