Александар Дивовић оцењује да је блокадерски покрет изгубио политичку снагу, док је власт учврстила своју позицију. Његов ауторски текст преносимо у целости.
Уз сво могуће разумевање за унутрашње ментално растројство блокадерског покрета, поред већ виђених канибалистичких обрачуна, након месеци доследног осипања и испумпавања одиграних по закону „гвоздене нужности“, овај вишедневни „плач мајке божије“ на блокадерским налозима после фијаска у Краљеву постаје благо неподношљив.
Блокадерска пошаст између два Видовдана толико се офуцала, толико се олињала и ископнила да је за владајућу опцију постало неизазовно колико се Шмитов „појам политичког“, схваћен кроз дистинкцију пријатељ-непријатељ, потрошио. Ситуација већ дуже време подсећа на познати интернет мим преузет из Нетфликсове серије у коме главни лик усамљно седи и чека да се нешто деси или онај други са Џоном Траволтом који збуњено тражи људе око себе.
Зашто избори треба да буду расписани што пре
Да би они имали икаквог смисла, парламентарне изборе треба расписати што пре. Јер ако се ова агонија блокадерског пропадања одложи још који месец, Александар Вучић ће имати досаднију изборну трку него 2020. године када је опозиција бојкотовала изборе.
Тада су кроз бојкот могли делимично да камуфлирају сопствене слабости и симулирају политичку релевантност, сада више нема политичког трика који може прикрити да се енергија обојене револуције неповратно истрошила.
Политички инстинкт председника Вучића је у игри међусобног исцрпљивања однео тако убедљиву победу над блокадерима да ће избори, без неког новог црног лабуда, бити рутинска ствар за власт, иако се жестока кампања и ангажовање свих расположивих ресурса подразумевају. Не зато што се резултат избора доводи у питање, него зато што је убедљива победа императив и залог политичке стабилности у годинама које долазе.
Три потеза која су променила политичку слику
Како је контрареволуција прогутала блокадерски покрет и како смо за годину и по дана од пленумашке апокалипсе дошли до тога да се моћ блокадерске стихије мери по снази најјаче фракције Зелено-бедног фронта? Или да се равна према легитимитету еx Несторовићеве народне посланице, чија је особина да три ствари гађа у главу, а онда четврту толико промаши да се питате како је уопште погодила претходне три? Нешто као женски луди Радуле, спој елоквентног трибуна и јеретичког типа личности склоног најразличитијим конспиративним наративима.
Најмање три теме, три маестрална потеза власти су дефинитивно одредила да ће предстојећи републички избори представљати лабудову песму, неку врсту политичког опела за блокадерско-пленумашке тоталитаристе, који су почетком прошле године добар део друштва држали као таоце своје превратничке политичке амбиције.
Унутрашње противречности и психологија револуционарних гомила још на почетку су одредили крајњу судбину блокадерске руље, али са ова три потеза власт је дефинитивно закуцале последње ексере у табут пленумашке мрцине и наметнула се као једини озбиљан и државотворан фактор на политичкој сцени.
Посета Кини и спољна политика Србије
Прво је председникова историјска посета Кини крајем маја демонстрирала сву супериорност државне спољне политике у односу на инфантилно педалање у Брисел или деструктивну филозофију прозападне опозиције о томе како Србија мора искључиво да се определи за европски пут.
Када је председник Вучић примио Орден пријатељства од кинеског председника Си Ђинпинга, догодило се нешто више од уобичајене дипломатске размене почасти. Сам тај чин треба разумети у светлу дубље историјске трансформације Кине, коју је визија председника Вучића препознала као тектонско преобликовање глобалног поретка са последицама по читав 21. век.
У својој књизи „Тхе Греат Дивергенце“, амерички историчар Кенет Померанц је убедљиво показао да Кина до око 1750. године није била заостала периферија Запада, већ да су њене језгрене области, посебно делта Јангцеа, биле директно упоредиве, ако не и супериорне према најнапреднијим деловима западне Европе.
Кинески пољопривредни приноси, тржишна ефикасност, животни стандард и преиндустријска производња били су на истом нивоу, а понегде и изнад енглеских.
Оно што је омогућило европски пробој није била нека унутрашња цивилизацијска супериорност, већ два спољна, условна фактора: лак приступ фосилним горивима (угљу) и, кључно, колонијална екстракција ресурса Новог света која је смањила притисак на сопствену екологију.
Вучићева полицентрична дипломатија функционише управо у овом оквиру.
Србија се позиционира не као периферија која живи од европске милостиње, што је једина спољнополитичка алтернатива блокадера која се промовише редовним екскурзијама у Брисел и клањањем Пицули и Бартулици, већ као важан стратешки партнер силе која се враћа на своје историјске позиције и предводи највећу развојну трансформацију савременог света.
Вучићева спољна политика дословно представља 3Д шах у односу на све што су бриселске парије понудиле претходних годину и по дана и на том плану тријмуф државне политике је најуверљивији, крунисан величанственим Орденом пријатељства у Пекингу.
Појас Пресвете Богородице и друштвена симболика
Други далекосежан потез државног и црквеног руководства који је демонстрирао моралну надмоћ над пленумашко-анархистичком деструкцијом је организовање масовног поклоњења појасу Пресвете Богородице у Храму Светог Саве на Врачару.
Једна од икона блокадерског покрета, професорка социологије Марија Васић, жена којој се приписује инсценирана подвала са термином „ћаци“, у „Утиску недеље“ је прокоментарисала феномен масовног целивања појаса Пресвете Богородице као магијско-пагански примитивизам:
„Ја сам потпуно сигурна да сви моји ђаци знају шта је то, јер смо ми пре две недеље радили примитивне магијске обреде и то је чист фетишизам. Дакле, придавање натприродних својстава предметима и веровање у неке њихове натприродне моћи, јесте фетишизација… И то је, према Диркему, један од најпримитивнијих магијско-паганских обичаја“.
Диркем је, заправо, насупрот „анимистичким“ и „натуристичким“ теоријама религије које су владале пре њега и тумачиле религију као продукт индивидуалне психологије (личних снова, страхова од природе, магијских схватања…) поставио другачију тезу: религија је систем веровања и пракси усмерен на свете ствари, које у једну моралну заједницу уједињавају све људе који јој приступају.
Ако је религија лоша „наука о природи“, њен практични значај онда мора да лежи негде другде: у њеној функцији за друштво. Та функција је, по Диркему, организовање друштвеног живота, дефинисање група, прописивање понашања…
Када стотине хиљада људи стоје у реду за целивање појаса, они не стоје тамо зато што су „примитивни“ или зато што не разумеју физику и медицину. Они стоје тамо зато што тим чином потврђују границе своје заједнице, обнављају њен морални поредак и, можда најважније, демонстрирају спремност на колективну акцију која превазилази индивидуалну рационалност.
Док су пленумашко-анархистички радикали разграђивали институције, блокирали улице, претварали универзитете у зоне хаоса и разарали поредак по уџбеницима обојених револуција, држава и црква су одговориле догађајем који је био апологија одрживог друштвеног јединства: масовна, дисциплинована, хијерархијски координисана манифестација колективног идентитета.
Примитивац није онај ко је целивао појас.
Примитивац је онај ко не разуме да друштво без укорењених ритуала, без хијерархије, без границе није друштво, већ распуштена руља, коју на окупу држи само тренутна емоција. Колико год била тренутно масовна, руља је на крају морала да буде испумпана, разбијена и сведена на беспомоћне трзаје својих завађених фракција.
Афера „звучни топ“ и закључак Дивовића
Трећа операција надлежних државних органа којом су разоткривене или бар наговештене размере завере која је стајала иза покушаја насилног свргавања државне власти 15. марта прошле године је откривање записника „Студената у блокади“ од 22. јануара 2025. године у којима се први пут помиње употреба „звучног топа“.
Предвиђене негативне реакције из Брисела по власт у Београду због подметнуте и унапред режиране афере „звучни топ“ су потенцијални доказ завере која је осмишљена и медијски координисана од стране бриселских НАТО агентура, попут одбеглог војног аналитичара Александра Радића, којима се сада бави надлежно државно тужилаштво.
Откривени записници ускраћују легитимитет блокадерским захтевима и показују да је наводни спонтани грађански бунт због пада надстрешнице у значајној мери био инструисан као покушај преврата у опскурним центрима моћи.
Од формирања Ћациленда до државне посете Кини, запечаћене Орденом пријатељства, заокружен је тријумфални лук државне стратегије у обрачуну са обојеном револуцијом и њеном блокадерском пешадијом.
Блокадерски покрет, лишен свог моментума и квазирелигиозног ентузијазма, сведен је на подељене фракције које више не представљају конкурентан политички субјект, већ патетични епилог једног од најбржих бурноут-а у савременој српској историји. Остали само дугмићи…
НСуживо