У мору материјалних ствари и жељи да импресионирамо околину, заборављамо на суштину љубави и заједништва, а болно отрежњење најчешће стиже прекасно, тек у дубокој старости.Управо на овај погубан тренд данашњице, у својој оштрој, али дубоко истинитој и емотивној објави, упозорио је свештеник Бојан Крстановић.
Његове речи о „робовима аутомобила, празних савршено сређених кућа и извештаченог изгледа“ терају сваког човека да стави прст на чело, застане и запита се у шта смо се то заправо претворили.
– У шта си се то претворио? О човече, Шта те то чини срећним? Тачније, шта те то одводи у тешку несрећу? Ауто добар, скуп? Па вози он тебе уместо ти њега. Због једне огреботине на њему добијеш чир. Због тога што твој ближњи купи скупљи ауто ти одболујеш. Мислиш да си више вредан што је ауто скупљи? Куће, станови? Намештај? Спарио си лустер са тепихом? Све ти је под конац. Али… празно? Ко ти долази? Са ким се дружиш? Кад си ту запевао? Поиграо? Насмејао се? Та угаона гарнитура не треба да седи на теби него ти са својим друштвом на њој – написао је отац Бојан на Фејсбуку и додао:
– Толики фрижидери, апарати за кафу, сви ти уређаји што си купио па опет кафу пијеш са братом рођеним у кафићу. Одећа, обућа, сав физички изглед. Зашто? Ти имаш 40 година. Имаш жену, децу, пријатеља… Они те воле без обзира како си обучен. Па зашто то радиш? Комплекси се лече, не смемо дозволити да господаре нама. Сестро!!! Обрве, коса, шминка, облачење… Претерујеш. Зашто? Шта ћеш постићи тим? Добро. Жена и треба мало да се сређује. Рекох мало! Имаш мужа, децу, родитеље, пријатеље… они те искрено воле. Тако извештачена само ћеш их одбити. Извештачена спољашност само је одраз извештачене унутрашњости!
Све ово и све слично овоме, наводи свештеник, не чини човека срећним!
– Запамтите. Све ово није срећа. Све ово нас одводи далеко од Бога и далеко од наших најближих! Онда, дођемо у неке 60-70 године. Да видимо шта нас тамо чека: Погледамо иза себе и кажемо да смо све промашили. Остарили додворавајући се погрешним људима. Комплексе нисмо лечили него задовољавали. Уместо заједници ми тежили самоћи. Хранили своју себичност. Проживели живот усамљени и несрећни. Деца рођена су нам странци. Дођу да нас обиђу управо онако како смо их васпитали. Дођу јер им је то обавеза као што смо ми њихово васпитавање доживљавали као обавезу. Дођу и донесу нам скупе поклоне и новац јер је то једино што смо им пружали – наводи отац Бојан и додаје:
– Ми жељни њих. Уосталом као што су и они били жељни нас. Дођу нам деца сређена, дотерана, нацртана и покажу слике скупих аутомобила, намештених станова, луксузних путовања а ми… А ми… жељни да смо са њима, било где, таман да ништа немамо… као што су они били жељни да су са нама… са нама онаквима кавим нас је Бог дао да будемо. Честитам ти робе аута, куће и свог изгледа!
Нпортал