Српска православна црква и њени верници прослављају једног од најпоштованијег свеца у хришћанству у вези са којим се помињу многа чуда и необјашњива исцељења.
Овај светац је рођен је као Стојан Јовановић у Поповом пољу код Требиња, а већ у 12. години послат је у манастир Завала, где је његов стриц Серафим био игуман. Након што је завршио манастирску школу, добио је монашки чин и постао парох Поповог поља.
Вршио је службу је у многим градовима, од Мостара, преко Херцег Новог и Пљеваља, Мораче, до Огоношта и Бјелопавлића. Преминуо је 1671. године, а његове мошти и гроб чувају се у највећој православној светињи, манастиру Острог у Црној Гори.
Надалеко су позната његова, како се у народу верује, чудотворна дела, а такође се верује да је управо његов дух заслужан за исцељења болесних.
Тако, велики је број извора који сведоче о томе да су молитве које људи посвећују овом свецу у потпуности услишене.
Свако коме је овај светац помогао, приликом следеће посете манастиру Острог записује на папир читаву причу и оставља у Горњем манастиру, а монаси их сакупљају, чувају и претварају у књигу.
Неки од прадавних наратива које сведоче о милости, доброти и моћи Светог Василија између осталог јесу и легенд које сведоче да је са врха Горњег манастира једном давно испало новорођенче из колевке.
Будући да се Горњи манастир налази у стенама планине Острошка греда, малтене уз саму литицу, на чак 900 метара надморске висине, мајка се престрашила и веровала да је изгубила дете.
Међутим, беба је пронађена жива и здрава на земљи у подножју планине, а како се препричава, она се задовољно смејала.
Једном приликом избио је пожар на планини Острошка греда, али је поштедео оба манастира и оближње капеле.
Такође, посебно се издваја чињеница је да је за време Другог светског рата изнад Горњег манастира Острог пала бомба, али никада није дошло до експлозије.
Због тога што се осећају веома сигурно, многи посетиоци храма бирају да спавају напољу – у коначишту поред манастира постоје кревети, али и покривачи који су сваком посетиоцу на располагању и дозвољено их је износити напоље.
Једино што није дозвољено јесте фотографисање унутар и у порти Горњег манастира.
Ако се икада запутите на ово свето место, обичај је да се понесе флаша уља, коју монаси при службама освештавају и поклањају верницима у малим флашицама, а које се користе ради лечења.
Сугерисано је и да се понесе шећер, који остаје у манастиру и којим се сви могу послужити.
Жене не смеју улазити у кратким сукњама, чак ни у панталонама. Обавезна ношња је сукња бар до колена, као и покривена рамена и груди, а треба ставити и мараму на главу. И мушкарци треба да дођу покривеног тела, дакле, не сме се улазити у сандалама и шортсевима.
Одређеним данима, рука Светог Василија је откривена да би је верници целивали током обиласка манастира, а сви који су имали прилику да је виде откривену, говоре да та рука изгледа веома живо, а не као део тела неког ко је преминуо пре скоро 400 година.
Обавезно отиђите у цркву и запалите свећу.
Не обављају се никакви пагански обичаји нити ритуали.
На празник Светог Василија једино што треба да урадите јесте да се искрено помолите чудотворцу – верује се да ће свака искрена жеља из дубине срца бити испуњена. Обавезно отиђите у цркву и запалите свећу.
А ово су нека од веровања која су утемељена у нашем народу:
Девојке у Босни су, пре сванућа, попевши се на таван, бацале своју обућу кроз врата напоље, па ако обућа, кад падне, буде усмерена од куће, знак је да ће у том правцу отићи, односно удати се.
У неким крајевима се веровало да ће бити родна година ако на овај дан падне снег или буде облачно.
Извор: Новости