Спасовдан, празник вазнесења Христовог, слави се широм Србије уз посебне обичаје, а за њега се везују и многобројна народна веровања.
Српска православна црква и њени верници данас славе Вазнесење Господње или Спасовдан, који је и слава града Београда, а у многим местима у Србији је и заветина, празник целог насеља. Овај празник пада 40 дана након васкрсења Христовог.
Спасовдан увек пада у четвртак шесте недеље после Ускрса и један је од 10 празника посвећених Христу. Пошто се Господ кроз четрдесет дана иза свога васкрсења јављао ученицима говорећи им о царству божијем и пошто им је заповедио да се не удаљавају од Јерусалима него да чекају обећање Светог духа, Господ је извео своје ученике до Витаније, подигао своје руке, благословио их и узнео се на небо. Тога дана Христос им је рекао:
– Идите по свем свету и проповедајте Јеванђеље сваком створењу. Ко поверује и крсти се, биће спасен, а ко не поверује биће осуђен.
Да би у томе успели, Христос им је обећао духа утешитеља и заповедио да до силаска духа светога не излазе из Јерусалима. Тако су могли да пренесу Христову веру у свет и тиме људе спасавају у вери, одатле назив Спасовдан.
Као што се у Јерусалиму четрдесет дана после Васкрса ишло у Витлејем у литији, тако се и у Српској православној цркви организује Спасовданска литија. Спасовдан као крсну славу прославља и велики број православних верника.
На Спасовдан не би требало обављати тешке послове
На Спасовдан се не ради никакав тежак посао, пошто је велики празник који, према веровању, може да спаси кућу од невоље, а децу од болести. Поштован је веома и у предхришћанском времену, а традиционално је изузетно цењен и поштован у доба цара Душана. Сматра се да није случајно што је чувени Душанов законик обнародован 1349. на Спасовдан, а на исти празник и допуњен 1354. године.
Од давнина је Спасовдан, као дубоко укорењена светковина у народу, пролећни празник сточара и земљорадника. Сматра се веома срећним варовним даном када све ваља започињати и зато се зове још Спасовље.
Обичаји на Спасовдан
На Спасовдан се не ради да гром не бије и, како верују у лесковачком крају, не дође на човека “лошотиња” и да инсекти не опустоше њиве. Посебно је био раширен обичај да се на Спасовдан по њивама, забранима, торовима, кошницама, баштама побадају крстови од лесквине (закршћавање летине), ако то није учињено на Ђурђевдан.
Која се народна веровања везују за Спасовдан?
Понегде се веровало да не ваља окусити ново воће ако су неком деца умирала, док најпре не разделе сиротињи од тог новог воћа за душу своје деце, јер ће, у противном, на оном свету деца остати без тог оброка и гришће своје прсте уместо оброка, говорећи да су им га родитељи појели.
Био је и обичај да се на Спасовдан, пре сунца, купа у реци или мору.Обавезно се клало јагње, као жртва свецу. Редовно се спремала цицвара. У прошлости су чобани припремали крстиће од лескових грана, па их изјутра стављали на кровове кућа и помоћних зграда, на торове и притворке, а забадали су их и на њиве с усевима.
Верници су одлазили у цркву на верски обред посвећен овом празнику. После изласка из цркве, домаћини су своје госте водили кући, где их је чекао богато припремљен ручак. Они који нису ишли у госте, окупљали су се на простору испред цркве и ту наставили славље. Испред цркве су се пекли јагањци, точило пиће, продавао сладолед, колачи и бомбоне.
Према обичајима, мушкарци се не брију, жене се не умивају, а деца не купају. Не спава се преко дана, да се не би дремало преко године.
У народу се верује да ће, ако на Спасовдан пада киша, цела година бити родна. Народ каже – „Спасовданска киша је скупа – једна кап вреди колико и златник“.
Извор: Новости