За само две године, Јелена Лукешевић (32), чланица Планинарског друштва „Рујно“ из Ужица, иза себе је оставила више од 25 успона на врхове више од 2.000 метара, у летњим и зимским условима.
Само ове године, 14. фебруара попела се на Мусалу (2.925 м), највиши врх Балкана, у зимским условима. У јуну је уследио Гран Парадизо (4.061 м), њен први врх изнад 4.000 метара, а 9. августа и Гросглокнер (3.798 м), највиши врх Аустрије и до сада један од њених најозбиљнијих планинарских изазова.
Иза фотографија са врхова, међутим, стоји много више од лепог погледа и неколико тренутака за памћење. Стоје тренинзи, учење, увежбавање техника, физичка и психичка припрема, али и једна важна лекција коју је Јелена научила на планини – долазак на врх је тек пола пута.
Како је почела твоја планинарска прича и када си схватила да планина неће бити само хоби?
Планинарска прича почела је сасвим случајно. Љубитељ сам природе, тражила сам неко време за себе и почела да шетам. Желела сам да спојим физичку активност и љубав према природи, а убрзо су шетње постале све чешћи одласци на планинарске акције.
Била је то љубав на „први поглед“. Одмах сам знала да то неће бити само хоби.
Ова година донела ти је Мусалу у зимским условима, Гран Парадизо и Гросглокнер. Који успон је био најзахтевнији?
Свакако Гросглокнер, јер је технички веома озбиљан врх. Захтева доста знања, али и психичку стабилност у сваком тренутку и потпуни ментални фокус на место на којем се налазиш.
На фотографијама са врхова све изгледа спектакуларно. Шта остаје „иза кадра“?
Иза фотографија са врха стоји много рада и труда на себи и усавршавања знања. Много увежбаних чворова, техника спасавања и свега осталог што је потребно знати. Стоји и несебична подршка драгих људи, породице и пријатеља.
Многи врхови захтевају велики физички напор и добру кондицију, али пре свега и менталну стабилност.
Страх је, у малој и здравој количини, увек присутан. Лично сматрам да је таква доза страха и неопходна. Она нам може помоћи да у одређеним тренуцима донесемо исправне одлуке које нам могу сачувати живот.
Гран Парадизо био је твој први врх изнад 4.000 метара. Какав је осећај када први пут пређеш ту границу?
Први врх преко 4.000 метара донео ми је потпуно нов доживљај планине. Када пређеш ту границу и постанеш свестан где се налазиш, преовладавају понос и захвалност. Неописива срећа.
То је посебна врста емоције за коју је можда чак и тешко пронаћи праве речи.
Гросглокнер важи за озбиљан алпинистички изазов. Да ли је било сумње да ћеш стићи до врха?
Од пријатеља планинара доста сам слушала о Гросглокнеру и делом сам била спремна за све што ме тамо чека. Знала сам коју тежину тај успон носи.
Пре самог одласка имала сам сумњу да ли ћу успети да дођем до врха. Међутим, када се крене на стазу, крене и повезивање са планином и перспектива успеха постане другачија.
Више није важно да ли ћеш попети врх. Важно је да си ту, да уживаш у сваком кораку и самој стази, јер планина није само одређени врх, већ и сам пут до њега.
О чему размишљаш у последњим метрима пред врх?
Углавном размишљам неколико корака унапред, о безбедности себе и других. Планина је место на којем се живи садашњи тренутак.
Врх је само пола пута. Увек остаје и она друга половина – повратак назад.
Зато, када дођем на врх, увек кажем: „Ово је пола браво.“ Тек када се безбедно спустимо у подножје, онда је „цело браво“.
После више од 25 врхова за две године, постоји ли већ следећи велики циљ?
Увек постоји неки врх који је жеља и који се планира, посебно ако је у питању даља дестинација.
Имам неке планове за следећу годину, али – како се путеви отворе. Некада су ми најлепше акције биле управо оне непланиране.
Шта су ти планине дале што ниси очекивала када је све почело?
Планине су ми дале мир и љубав и научиле ме стрпљењу. Охрабриле су ме да померам сопствене границе и да спознам неке своје способности.
И, наравно, донеле су ми нова познанства и пријатељства.
Иза Јелениних успона постоји још један важан тим који се не види на фотографијама са врхова. Јелена је мајка двоје мале деце, па посебно истиче подршку породице која јој омогућава да истраје у ономе што воли.
– Посебну захвалност дугујем својој породици, која ми је велика подршка, посебно јер имам двоје мале деце. И, наравно, неколицини пријатеља планинара који су ми били велики ветар у леђа за све претходне, али и будуће успоне – каже Јелена.
Успони на Гран Парадизо и Гросглокнер реализовани су преко „Тура Авантура“ из Јагодине, са водичем Мирком Нићифоровићем.
А судећи по Јелениној реченици да увек постоји неки врх који је жеља, њена планинарска прича тек добија висину. За сада – „цело браво“ за све безбедно пређене путеве.
Огласна табла