У Валенсији су хиљаде демонстраната, наступајући у одбрану каталонског језика, скандирале „Español el que no bote“ – ко не скаче, тај је Шпанац. Овај агресивни и искључујући поклич, који носи јасне елементе примитивног теста лојалности, није усамљен случај.
Исти механизам виђен је на украјинском Мајдану, а последњих месеци и на студентским протестима у Србији, под паролом „Ко не скаче, тај је ћаци“. Ово примитивно скандирање се претворило у масовно лудило и својеврсно секташење – ритуал у коме се колективна хистерија намеће као обавеза, а свако ко не учествује одмах се проглашава непријатељем. Није то код нас дошло случајно, већ као део шире агенде која треба да дестабилизује суверене државе и уведе их у хаос, што најбоље показује крвави украјински пример.
Како преноси шпански портал ,,ОКДиарио“, на манифестацији одржаној 25. априла на тргу Сант Агустí у Валенсији окупиле су се хиљаде присталица каталонског сепаратизма. Учесници су носили заставе Валенсијске заједнице, каталонске естеладе и палестинске заставе, док су узвикивали пароле у одбрану каталноског језика.
Међу њима се јасно чуло скандирање „Еспаñол ел qуе но боте“, којим се сви који не учествују у колективном ритуалу скакања означавају као „Шпанци“, односно као страни елемент и непријатељ идентитета. Овај антишпански (сепаратистички) поклич, како извештава ОКДиарио, постао је вирални симбол искључивости на протесту који је организовала екстремно лева, сепаратистичка оргнизација ,,Ацциó Цултурал дел Паíс Валенциà“, уз подршку левог спектра и каталанистичких група.
Иста логика примењена је пре више од деценије у Украјини. Током Еуромајдана 2013/2014. године масовно се скандирало „Хто не скаче, тој Москаљ“ – ко не скаче, тај је Москаљ. Парола се орила хладним кијевским трговима и брзо је постала симбол антируског расположења, али и начин да се свако ко не учествује у колективном ритуалу означи као издајник и припадник „непријатељског народа“.
Тај примитивни механизам није остао само на протестима. Преселио се на стадионе, војне параде и јавне скупове, додатно продубљујући етничке поделе које су претходиле крвавом сукобу.
Сличан тренд захватио је и студентске протесте у Србији током 2025. и 2026. године. На блокадама факултета, улицама Новог Сада, Београда и других градова, редовно се чује „Ко не скаче, тај је ћаци“, где се „ћаци“ користи као погрдан назив за присталице Српске напредне странке.
Уместо аргументоване дебате и политичке борбе, прибегава се најпримитивнијем облику колективне етикете, истом оном обрасцу који смо видели у Валенсији и Кијеву.
Поглед редакције портала Српски Угао
Тренд „ко не скаче, тај је непријатељ“ није безазлена фолклорна забава, већ опасан механизам који разара друштвену кохезију. Он претвара политичко неслагање у етничку или идеолошку мржњу, намеће обавезно учешће у масовној хистерији и свакога ко мисли другачије проглашава издајником.
Било да је реч о каталонским сепаратистима, украјинским националистима или српским „блокадерима“, у основи је исти примитивизам који води ка поларизацији, насиљу и урушавању елементарних цивилизацијских норми. Друштво у коме се лојалност доказује скакањем није слободно друштво, већ друштво руље.
Посебно је забрињавајуће што се овакав механизам све чешће користи и у Србији, где се политичке разлике претварају у моралну осуду и линч на улицама. Уместо јачања институција и културе дијалога, младе генерације уче да је довољно викати и скакати да би се неко прогласио непријатељем народа.
То није пут ка бољем друштву, већ пут ка новим поделама и сукобима које смо већ превише пута платили високом ценом.
View this post on Instagram
Пише: Нина Стојановић
Српски угао