Док многи млади након завршене школе и првог запослења одлазе из села у потрази за сигурнијом будућношћу, Вучић Вучићевић Вуле одлучио је другачије. После завршене Средње саобраћајне школе, где је стекао звање возача, вратио се у своје родно село Гвоздац, са жељом да остане на земљи на којој су живели и радили његови деда, баба и прадеда.
На неколико хектара породичног имања, у подножју Гвозачких планина, Вуле заједно са родитељима полако гради своју пољопривредну причу. Бави се сточарством, обрађује земљу, гаји малину, а планира да прошири производњу и да у будућности развије и прераду меса. За њега село није само место где је рођен, већ начин живота и прилика да од онога што су му преци оставили направи своју будућност.
Посебно место на имању заузимају свиње расе моравка, аутохтоне српске расе која је последњих година све траженија. Вуле их је, како каже, одабрао управо због њихове отпорности, природног начина узгоја и потражње на тржишту.
– Ја сам се определио баш за село, јер сматрам да без села нема ништа. Са села све креће и мислим да човек може лепо да живи ако ради, ако је упоран и ако зна шта хоће. Запатио сам моравке јер је то аутохтона раса свиња, српска свиња, коју су наши преци, деда, баба и прадеда, држали по баштама. То је нешто што је наше и волео бих да сачувамо ту традицију, али и да од ње направимо озбиљан посао, каже млади Вучић.
Пољопривредом је почео да се бави пре неколико година, а план му је да до краја године број грла повећа на око 35. Како наводи, интересовање за моравку расте, а додатни подстицај представљају и државне субвенције намењене пољопривредницима.
– Моравка је веома отпорна и није захтевна када је реч о исхрани, а све је траженија. Држава даје субвенције и подстицаје, што нам много значи када желимо да повећамо производњу и унапредимо домаћинство. Волео бих да једног дана не останемо само на узгоју, већ да имамо комплетан процес, од свиње до готовог производа. Држава даје велике субвенције, које су нама од великог значаја, објашњава Вуле.
Овај млади пољопривредник већ размишља неколико корака унапред. Планира да се бави прерадом меса, сушењем производа, али и да прошири услуге које већ пружа мештанима.
– Планирам да проширим производњу и да почнем озбиљније да се бавим прерадом меса, да сушим месо и правим производе који би могли да се понуде купцима. Већ сада вршим услужно клање, печење и ређење, јер сам дете са села и греота би била да не знам сеоске послове. Све што могу да научим и урадим својим рукама, мени је задовољство, каже овај млади пољопривредник.
Поред свиња, Вучићевићи се баве и производњом малина. Вуле, заједно са родитељима, тренутно има око 30 ари малињака, али је план да се површина ускоро прошири на пола хектара.
За младог домаћина, међутим, пољопривреда није само рачуница и зарада. Она је део породичне традиције и начин да остане везан за своје корене.
– Мени боља фирма од села не треба. Моји деда, баба и прадеда живели су од села, па зашто не бих и ја? Наравно да није лако и да има много посла, али мени то не представља проблем. Када видим да нешто што сам засадио или одгојио напредује, знам да мој труд има смисла и то ми даје додатну мотивацију да наставим, каже Вуле.
Доста пажње услед актуелних политичких дешавања, привлаче име и презиме овог вредног младића – Вучић Вучичевић. Наиме, Вуле је име добио по свом деди. На имању у Гвозцу живи са родитељима и сестром, док је друга сестра удата и живи у Београду, а брат је остао у Ужицу, где ради.
Највећа подршка овом младом домаћину управо су родитељи, Милан и Миленка, који су уз њега од првог дана. Отац каже да је сину помагао колико год је могао и да је поносан што је одлучио да се бави пољопривредом.
– Ја га подржавам и све је од мене кренуло. Како да кажем, све што је хтео, ја сам му излазио у сусрет и давао колико сам могао. Није лако данас младом човеку да одлучи да остане на селу, зато ми је драго што је он препознао да овде има простора да ради и да ствара нешто своје, каже Милан.
Ни мајчина подршка не изостаје. Миланка са поносом говори о сину и његовој жељи да остане на породичном имању.
– Ја га подржавам у свему и ту сам њима подршка целога живота и века. Борила сам се за своју децу и поносна сам на све четворо. Свима сам дала диплому у руке и желела сам да буду вредни и поштени људи. Он нема само подршку од мене и оца, него има подршку и од брата и сестара, сви смо ту када му нешто треба, каже Миланка.
Ипак, живот на селу носи и проблеме. До асфалтног пута Вучићевићи имају око 700 метара, али је макадам у лошем стању, нарочито током зиме. Велики успон и две оштре кривине додатно отежавају прилаз имању, па би уређенији пут за породицу представљао велику помоћ.
– Нама би бољи пут много значио. Када треба да довеземо или одвеземо робу, када је зима, снег или киша, није лако проћи овим путем. Ако будемо ширили производњу, правили рибњак, садили воће и повећавали број стоке, биће нам још важније да имамо нормалан прилаз имању, објашњава Вуле.
Иако је тренутно запослен у једној фирми у Бајиној Башти, његова дугорочна жеља је јасна – да се за неколико година потпуно посвети свом имању и пољопривреди.
– Сада радим и ван села, али план ми је да једног дана могу потпуно да се посветим свом домаћинству. Не очекујем да ће све преко ноћи да се промени, нити мислим да је пољопривреда лака, али ако човек има циљ и ако је спреман да ради, мислим да може да направи нешто добро. Ја желим да останем овде и да од овог имања направим причу од које може да се живи, каже млади пољопривредник.
А када заврши све сеоске послове, Вуле пронађе времена и за оно што нема много везе са њивом и шталом. У слободно време пише песме, а неке од њих објављене су и у збирци Основне школе „Стеван Јоксимовић“ у Рогачици. На весељима воли да узме микрофон и запева.
Његова прича можда није прича о великим фабрикама и пословним торњевима, али јесте прича о једном младом човеку који је одлучио да будућност потражи тамо где су је градиле генерације пре њега – на породичном огњишту, међу њивама, воћњацима и планинама.
Вуле верује да село није прошлост, већ прилика. Са родитељима уз себе, неколико хектара земље под ногама и много планова у глави, полако гради живот који је сам изабрао – живот на селу, од свог рада и на својој земљи.
Рина