То је наслов емисије „Ћирилица“ на ТВ Прва у којој је гост био први на листи и носилац листе „Александар Вучић – Уједињена Србија“, Александар Вучић.
На самом почетку разговора, Вучић је говорио о свему ономе што је обележило његов мандат и о свој подршци коју је добијао од народа.
– Ја сам бескрајно захвалан нашим људима на подршци. То јутро, када сам одлазио из председништва, човек мора да буде свестан да ће то да се догоди и на сваком другом месту, и да одете из политике, и да будете припремљени. И тог дана када сам отишао, и можда пола сата, сат сам се осећао онако, као усамљен човек, потпуно промењеног живота, изненада. Онда сам рекао: „Идем у борбу“. То је било за мене посебно емотивно вече. Људи су, у ствари, написали само једну реч, и то ми је била најлепша и најважнија реч, а то је: „Хвала“. Када анализирам, сетим се милион ствари кроз које смо прошли од када сам постао и председник владе, и шта смо затекли, и све друго. Дакле, 10 година сам верно служио као председник Републике свом народу.
Вучић је истакао да је током мандата било превише „тешких тренутака и доношења тешких одлука.
– Не бисте веровали колико проблема и колико стварних притисака имате. Довољно је да погледате колико неке политичке странке нису биле у стању да издрже притисак на друштвеним мрежама један дан. Можете да мислите како би издржали притисак да им долази из Брисела, Берлина, Вашингтона, Москве, било којег великог центра моћи. То су много тежи и много озбиљнији притисци. И ми смо то успевали да издржимо и да се боримо за своју земљу све ове године. Мој је посао да будем уз народ и да будем са народом. Моја снага и моја данашња моћ не произлази из било какве функције, јер је немам. Она произлази из поверења народа у мене – казао је Вучић.
– У Пазару зову ме људи и кажу: „Невероватно. “ Ја кажем: „Шта је невероватно? “ Па каже: „Они су заказали велики скуп испред, у центру, тамо испред Државног универзитета у Новом Пазару, ови из, претпостављам, ови из, студенти блокадери. “ Ја кажем: „Па добро, колико је људи, шта је невероватно? “ Па каже: „Слаб им је скуп, каже 600, 700, 800 људи, и то су долазили из Краљева, Рашке, других места.“ Ја кажем: „Океј, морам да радим, идем. “ Добијем следећу поруку, каже: „А знаш ли колико је наших? “ Ја кажем: „Па шта, су наши оставили штанд, један имају, десетак, петнаест. “ Каже: „Не, наших је између 2. 500 и 3. 000.“ Ја кажем: „Где је наших између 2. 500 и 3. 000? “ Каже: „У Новом Пазару. “ Ја кажем: „Шта је, сви Срби изашли или шта је у питању? “ Каже: „Не, пола Срби, пола Бошњаци.“ „Како наши? Не разумем. “ Каже: „Па ми, Уједињена Србија, их позвали. “ И ја не верујем Банету Маловићу који ми јавља, онда узмем па проверавам, па зовем све друге људе које знам, па неки и претерао за 200, 300 људи, стварно је тако било. У Краљеву они скупе прексиноћ 900, или немојте ме држати за реч. Можда и синоћ, прексиноћ, 900 људи, и 3. 000 преко пута њих. То је било незамисливо, 30 људи да се покрене и да стане преко пута њих. Било је 3 пута више противника, преко пута њих. У Шапцу њих 500, 600, наших 2.000.
Додао је да се у „Србији одједном све преломило“
– Народ је схватио да је земља у опасности и да треба земљу бранити. Ако ме питате, ја мислим да су људи то по први пут озбиљно разумели. Људи су схватили да је— да нам је држава у опасности. При чему су раније имали неку дозу опреза и страха. Имали су и то: „па има држава своје механизме“. Од тренутка када сам поднео оставку, људи кажу: нећемо ово да пустимо. Нећемо да пустимо. Земља нам је, шта год ко говорио, у све мане, у све Вучићеве грешке које ја признајем, не негирам, у све друго: земља нам је добро напредовала, повећаване су нам пензије, све је ишло редовно, динар стабилан као никада, градили смо путеве као никада, 686 км брзих саобраћајница и аутопутева.
– Градимо и у плану је још скоро 800-900 километара регионалних локалних путева, колико хоћете: пруга 212 км, нових пруга 870 км, реконструисаних пруга. Заборавили смо како изгледа воз док то нисмо урадили. Дакле, и људи одједном кажу: „Нећемо то да пустимо. Има још нешто што људи неће да пусте: неће да пусте да земљом управљају они којима је једина порука „немојте да се љутите“. Ја нећу рећи ни једну ружну реч вечерас, ни о коме. Али ти људи на митинзима лају. Они вичу „ав, ав“ или не знам шта све. Замислите озбиљне људе у Србији, пристојне људе, да дођу на нечији митинг и да лају. Замислите да ја то тражим од некога. Онда то говори о ономе ко то тражи, а не само о онима који то раде. Мукотрпно стварано, годинама се мучили, годинама правили, да би нам сад то све одједном срушили. И људи то виде. Причали су нам о младим људима, колико сте пута чули: „ја не могу, ја морам да гласам за младост“. И ја кажем, ја то негде разумем, то је негде људски. Свако ко је отац, дека, бака, он то разуме. На крају се испоставило да они имају најстарију листу. Па чекајте, људи, па све је супротно од онога што сте нам обећавали. Дакле, и то су људи видели. Буквално се нешто невероватно догодило. Ја сам јутрос дошао у Баноштор. Све што сам их питао, они су само рекли: „Ништа нам не треба, само победи. “ Само победи. Пусти, заборави на све. Раније је било милион захтева. И људи су тражили, логично, и за себе и за породице. И онда су хтели да Србија победи. Сад готово да ништа друго не траже. Само победите 25. да можемо нормално да наставимо животе. Људи су осетили да су кренули да руше све наше традиционалне вредности, породичне вредности, да свађају децу са родитељима, родитеље са бакама и декама.
– Имамо неколико пријава од старијих људи да су им украли личне карте и да су их пријавили у иностранству да гласују, да не би могли да гласају овде. Дакле, то се сад проверава, надлежне службе то раде, проверавају, и тако даље. Дакле, када све то сагледате, када све то видите, када видите да људи неће да им деца на факултетима се баве политиком. Ја никоме нећу да се додворавам. Нећу да кажем: „Ма све је то дивно“, није ништа дивно. Као председник владе, нећу да дозволим да нам факултети буду стециште за политичаре и општинске одборе, било чије. Теолошки штабови, штекови-ја вам кажем, то се више неће догодити. И нећете веровати, људи одушевљено на то реагују.
Плашили су се све време да искрено кажу шта мисле. Више се нико не плаши. Пробудила се Србија на сваком месту, на сваком кораку. Ја сам рекао пре неко вече, и видео сам одушевљење код људи. Рекао сам: „Сад више нисам председник, и моја одговорност је нешто мања, али ја и даље држим на веома високом нивоу, без обзира што нисам председник и никада нећу позивати на сукобе. Никада нећу непристојне изразе да користим. Никада нећу лично да вређам ни породицу, нити било кога другог од мојих политичких противника. Све живо да ми је о концу, то никада нећу да радим.“ Али сам рекао те вечери: „Ми ћемо да прихватимо изборни пораз, буде ли га.“ Ако ме питате, осим да се деси неко чудо, мислим да је то немогуће. Ја се бавим и истраживањем, али да оставимо истраживања по страни. Говорим и о мом носу, и о томе што осећам, о мојим очима, о ономе што видим. Али победимо ли? Нећете угрозити ту победу. Никоме нећемо дозволити да руши изборну вољу народа. Никоме. То је иначе тешко кривично дело кажњиво по закону, једно од најтежих кривичних дела. Можете, ако се не варам, добијати и до 15 година затвора за то. Ко год буде то покушавао да ради, да уништава кутије, да руши изборе који су завршени регуларно, ми то нећемо дозволити.
О дешавањима 5. октобра
– Данас је 5. октобар, и видели смо једног од јунака 5. октобра, Милана С. Протића, из те чувене радикалске породице, који је рекао: „Не можемо да победимо Вучића на изборима, улица ће опет да ради. “ И он се присећа догађаја 5. октобра, кад је запаљена скупштина, кад је запаљена телевизија, кад је уз помоћ служби безбедности војске извршен и државни удар у земљи. Једним делом. Немојте да сметнете с ума, оно што стално сметнете с ума. И ви и сви други. Увек заборављате спољни фактор. Увек заборављате споља. Не, то је акција из иностранства. То је акција организована споља, и читава кампања, и све друго. Међутим, овде постоји једна разлика: ја нећу да спречавам изборну вољу. Изгубимо ли изборе, ја ћу да честитам. Да ли су они добили у првом кругу или не, нисам сигуран, али су свакако имали више. Међутим, да ли би Коштуница победио у другом кругу, победио би свакако, и победио би много убедљивије. Нема никакве сумње у то. Али да ли се некоме журило да симболично чак покаже да то не може мирно да се заврши? Дакле, да је пуштен други круг да се одржи. Шта год ја мислио, а не мислим ништа посебно добро ни о Коштуници, ни о Демократској странци, ни о било коме од њих, они би победили убедљивије. Али би то било на миран начин урађено, без паљења, Скупштине, без свега другог. Али је неко хтео да кажу: „Србија је на коленима. У Србији је сукоб грађански између њих, и то је крај“. И то нам је наговестило најтеже време, најмрачније доба наше савремене историје, у којој смо првога дана се одрекли континуитета у односу на СФРЈ. Други дан, трећи, је био Закон о аболицији и помиловању, односно одлука о аболицији и помиловању коју је потписао Коштуница, где су пуштени и браћа Мазреку и Курти и сви остали. Зато се они сада играју на симболичком нивоу са Куртијем Рашићем и осталима, јер хоће да кажу: „Пре 26 година натерали смо вас да га пустите из притвора у Нишу, е сад ћемо да му дамо прилику да вас поново сруши у Београду“. Немојте да сметнете с ума, да су блокадерски слоган „ми знамо како“. Они појма нису имали. Нити они имају то знање, нити то имају знање и образовање. Намерно им је неко споља то рекао, да то ставе као слоган, рекао: „Узмите, да бисмо показали Србима да ћемо још једном да их унизимо“. Јер то ће да буде Ђукановићев слоган, ми знамо како, Црна Гора ко Монако. Ово је освета Србији, пре свега за неувођење санкција Русији, да вам кажем то најотвореније. И трећа ствар, погледајте како се играју са свим причама око Хрватске, Лордана Зафрановића, кампање против њега. Најјезивија је кампања против човека који је цео свој живот ризиковао, цео свој живот уложио да каже истину о страшном страдању, између осталог и српског народа. Он је због идеја у овом филму протеран из Хрватске, а данас га протерују блокадери из Србије, зато што, за разлику од њих, имао је, попут Гаге Антонијевића, имао је храброст да осуди најтеже злочине, да осуди најтежи геноцид на простору бивше Југославије који је икада направљен у једном концентрационом кампу. Дакле, имао храбрости, и зато га осуђују и нападају. И у исто време нам доводе Томпсона у Вуковар, на границу са Србијом.
– У последњем интервјуу Војислава Коштунице, који је додатно допринео расту његове популарности, на питање „шта ћете са Хашким трибуналом“, он је покушао да избегне одговор. На друго постављено питање, он је рекао: „Немојте мене да питате, питајте онога ко је успоставио сарадњу са њима“, то је Милошевић сам урадио, мимо свих институција, испоручујући Дражена Ердемовића, ви знате Хрвата, пореклом из Тузле, који је починио злочине, који је онда отворио ту причу око Сребренице и тако даље. Али је рекао: „Ми са тим нећемо имати ништа. “ Шта нам се догодило после тога? Наставило се после пуштања браће Мазреку и осталих кољача и убица из Клечке. Кренули су катастрофални економски проблеми: општа отимачина, крађа, пљачка, свега. Опљачкали су све биоскопе. Навео сам биоскопе зато што су биоскопи, веровали или не, најмање важни. Њима је то било зарад локације, да могу да згрну паре у своје џепове, ништа друго. Уништили су све фабрике, приватизовали. Ја сам увек за приватизацију, јер сматрам и државну, посебно друштвену својину лошом. Али је проблем у томе што су они то радили само да би своје џепове напунили.
– Креће све то, сви ти процеси крећу, и наравно крећу понижења за Србе: хапси једног, хапси другог, хапси трећег. Терај Шешеља као политичког противника у Хаг, договарај се с њима да ти хапсе људе. На све то, када све то радиш, они ти праве погром на Косову, на који ти ћутиш, не реагујеш, ништа се не дешава. Од приче „демократија“ и „средићемо ми то око Косова“, одједном видимо страдање нашег народа, видимо хапшење људи који су се борили за земљу, од Милана Лазаревића, Павковића, свих других наших часних генерала који су бранили нашу земљу, буквално као на кантар су кило меса предавали. Ја, као председник Републике и као председник владе, нисам желео ни када су тражили изручење њих четворо радикала, који су ми били у том тренутку жестоки политички противници, укључујући Шешеља, нисам хтео да пристанем.
– Нисам, иако сам добио обавезујући налог Хашког трибунала, нисам хтео да то урадим. И издржао сам све притиске. Кад је држава јака, и кад држава има снажног лидера, способног да се бори са притисцима, онда то може да поднесе. Кад има слабе људе на челу који брину о себи и својој власти, онда не може ништа да поднесе. Знате, кад би неко од њих стварно поднео оставку и из моје позиције ишао у изборе? Па, никада. Дакле, сви који су ишли знали су да Црна Гора мора да добије право на оцепљење, и да мора да оде, и да Србија мора да ћути на то. То је био кондицио сине qуа нон, дакле услов без кога се не може да би Косово отишло. И они су то све знали унапред, сви ти који су у своје јакне трпали паре.
– Да униште своју земљу, а тобоже су је спасавали и ослобађали? Баш су то радили. И на крају је остало да оде Црна Гора, знало се тада да ће да крену на Косово. Они су само говорили: „Само немојте сад, чекајте да прођу избори. “ Они неће да чекају. Као што су их натерали да симболично Милошевића испоруче на Видовдан.На Видовдан ти хапсиш свог председника? Они се праве да нису знали. Да је Србија уместо царства небеског изабрала царство земаљско. И они су управо на Видовдан га изручили. Србија је тог дана изабрала никакво царство. Србија је тог дана изабрала понижење. Шта год мислили о Слободану Милошевићу, они су били миљеници Запада, а као што знате, на Западу нису били задовољни са Милошевићем.
О разговору са Ђинђићем
– Седео сам са Ђинђићем, Чеда Јовановић је био сведок, пришао сам и питао „што тераш човека у Хаг“, Ђинђић ми је рекао „не могу да трпим ове Холанђане и Енглезе“, ја га гледам и каже: „не могу очима да их гледам, морам да пронађем решење, не знам шта да радим са земљом“. Ово сам хтео да кажем, све друго бих рекао, али хоћу да кажем да је и он имао ту негативну емоцију према странцима, и да знам да ме није слагао. Он ми је то рекао.
О почетку рата у Украјини
– Не могу људи да разумеју какав је процес доношења одлука. Ви не разумете, имате 4 бесане ноћи од кад је кренуо рат у Украјини. Четири бесане ноћи. Тражио сам, добио сам 50 предлога за текст саопштења Савета за националну безбедност. И то су писмени људи, озбиљни људи, пишу, раде. И ја сам био толико незадовољан, да сам сео и сам сам написао. Али то саопштење је остало на снази и дан-данас. Ја сам аутор тог текста, то је историјско саопштење.
Добио сам симпатије у Тирани од многих лидера, када сам био на неком скупу, цела ЕУ, појавио се министар спољних послова Луксембурга Гзавије Бетел, и изненада усред целе приче о напретку на европском путу, он устаде и каже „Хајде ти Александре Вучићу да ми објасниш зашто нећеш да уведеш санкције Русији“. Ја то нисам очекивао, видео се пре тога са Макроном, као кофом хладне воде да ме је полио. И себи кажем „шта да радиш, свакако си покојник, бар часно отиђи“. Устанем и кажем „је ли ме стварно питаш?“ и кажем „је ли сте питали кад је вас 23 од 28 из вашег угла отели 14 одсто територије? Је ли сте се некад извинули, питали кад сте нама уводили санкције, што сте нас бомбардовали? Колико сте цивила убили?“. Видим Ђорђу Мелони да се смешка у том тренутку, драго јој је било што је то неко рекао, и од тада имамо одличан однос.
– Донели смо одлуку да се боримо, онда су неки људи у МСП-у, о којем иначе немам добро мишљење — мислим да има много људи који су тамо само због својих каријера и никада ништа нису патриотски мислили, никада ништа добро својој земљи нису мислили. Увек им је доњи део њихових леђа био најважнија ствар за коју су се борили, а много мање држава и много мање наш народ. Не мислим за све. Има дивних људи, има способних људи, а ово, веровао или не, говорим о већини. Чак не о мањем делу, већ о већини. Дошли смо до тога да дође до тога да буде 87:84 у нашу корист. Имали смо подршку Кине и Русије, и радили смо све на дневном нивоу са многим земљама. И искрено мислим да Србија мора да оснажи свој европски пут, али да јасно каже где су границе, мора да ради даље на реформама. Ја знам, имам пријатеље у кабинету руског председника, знам који лидери су разговарали с њим кад су мени пребацивали што сам разговарао с њим. Мисле да ја то не знам. Знам преко кога сте остварили контакт, тачан датум. Онда кажу „ма не, не замерамо ти, морамо овако успут да ти кажем“.
О односу са Путином
О наставку обиласка Србије
– За људе који хоће да гласају за мене као премијера, ми не кријемо. Ми на другој страни не знамо ко ће бити премијер. Ја знам: они ће да поставе Шошкића, јер ће да га поставе споља. Али они не смеју ни да вам кажу, нити хоће да вам кажу. Код нас се зна. Код мене мора да постоји дисциплина. Код мене мора да постоји ред и рад. Код мене министар да дође у пола 10 на посао и да у пола 1 оде на ручак и да се бави не знам чим, својом комбинацијом или бизнисом или овако, то је немогуће. Ја сад узимам извештаје, узимао сам и као председник извештаје, да видим ко је колико на послу. И нисам срећан. Ђуро Мацут је један диван човек, немам реч да кажем за њега, али нисам срећан. Има оних, и они су малобројни, који су заиста вредни и посвећени, и много људи који, када прође одређено време, мисле да им је све дозвољено и да не морају много да се труде. Данас ми људи кажу: „Ајде, само се излечи, немој да долазиш такав и такав.“ Полумртав ћу да идем, јер нећу да пропустим шансу. Успевам зато што сам мотивисан.
– Ја ни са старијом децом, ни са малим дечаком, ове године нисам био ни дан на мору, нити било где друго. Радио сам све време. Радио сам зато што сам желео да некако крунишем свој готово десетогодишњи мандат великим успесима, великим отварањима, зато што сам желео да завршим многе ствари. Рећи ћу вам још једну ствар: зато што нисам желео да нам сруше државу. Зато што сам знао да људи на крају поштују рад. Да људи на крају поштују резултате. И радио сам сваког дана.
Вучић је најавио да сутра иде у Ваљево да се обрати народу, а потом најавио скуп у Новом Саду.
– И нико ме жив неће спречити да то урадим. Нема те полиције која може да ме спречи да одем тамо. Више нисам председник. Ја идем да се обратим обратим слободарском народу у Ваљево сутра. За који дан идем у Нови Сад. И то ће бити највећи митинг, највећи скуп у историји Војводине, на територији севера Србије.
– Као што видите, не користим прилике да говорим било шта против њих, јер ја мислим да људи су видели све. Од програма њиховог, ни п нисмо чули. Не постоји програм. Не постоји ништа.
– Нико није поставио своја леђа као ја против свих тих људи. Нико. И ничија породица није прошла кроз оно. Сваки члан моје породице, сваки, до малог Вукана. Нећу да говорим шта су све радили и говорили о Андреју, Данилу, и о свему другом. Да је неко други на Косову и Метохији урадио оно што је Данило урадио, био би слављен као највећи херој. Данилу су буквално цев пушчану стављали на слепоочницу, само да скине мајицу „Нема предаје“. Страшне су гадости измишљали. Страшне. За свакога из моје породице, буквално за свакога. Никог нису прескочили. И мислили су да су толико мржње унели.
Извор: Новости