Скоро свака прича о озакоњењу објеката у Србији почиње истом дилемом – да ли баш свака надоградња, шупа или објекат у дворишту мора да се пријави држави?
Иако многи мисле да је одговор потврдан, домаће законодавство често изненади власнике, јер није свака некретнина обухваћена обавезом легализације.
На самом почетку важно је направити јасну разлику – постоје објекти који не могу да се легализују (јер су изграђени на забрањеним површинама) и они који уопште не морају да пролазе кроз поступак озакоњења. Власници ових других немају обавезу покретања посебног поступка пред надлежним органима, јер су по законској дефиницији или због уредне документације већ изван оквира процеса легализације.
Ево који објекти су изузети из овог поступка и где се крију најчешће замке:
Некретнине са уредном документацијом
Зграде, станови и пословни простори изграђени на основу правоснажне грађевинске дозволе, чији је пројекат прошао техничку контролу и за које је издата употребна дозвола, сматрају се потпуно легалним. Њихови власници не улазе у поступак озакоњења, не плаћају додатне таксе и не чекају нова решења.
Ипак, стручњаци упозоравају да сама грађевинска дозвола није довољна уколико објекат одступа од одобреног пројекта или нема употребну дозволу. Свака накнадна доградња, надоградња или измена фасаде изведена без потребних одобрења може променити правни статус објекта.
Помоћни објекти и једна велика заблуда
Закон препознаје мање помоћне објекте који служе главној згради, попут дрвених шупа за алат, мањих надстрешница за аутомобиле или пергола. За њих се, по правилу, не издаје грађевинска дозвола, па самим тим не подлежу ни поступку озакоњења.
Међутим, управо ту многи власници праве грешку. Чим такав објекат добије бетонску плочу, прикључак за струју, грејање или столарију, губи статус помоћног објекта и може се третирати као трајна грађевина за коју је потребна одговарајућа документација.
Мањи економски објекти на селу
Како би се пољопривредници растеретили непотребне администрације, пластеници, мањи амбари и склоништа за стоку ослобођени су класичне процедуре.
Проблем настаје када се њихова намена промени. Ако власник одлучи да економски објекат претвори у стамбени простор или сеоско коначиште за пријем гостију, за такву промену потребан је нови правни основ, односно објекат може бити предмет поступка озакоњења.
Привремене структуре и ситни грађевински радови
Киосци, сајамске конструкције и сезонске баште угоститељских објеката постављају се на основу посебног одобрења, а не кроз поступак легализације.
Међутим, израз „привремен“ треба схватити дословно. Ако киоск годинама остане на истој локацији, а одобрење истекне, може бити третиран као бесправно постављен објекат који инспекција има право да уклони.
Слично важи и за поједине ситне грађевинске радове, попут ограда, поплочаних стаза или мањих базена. За њих је најчешће довољно одобрење за извођење радова, док се поступак озакоњења на такве захвате углавном не примењује.
Зашто је ово важно за вредност ваше некретнине
Правни статус некретнине данас је један од кључних фактора њене тржишне вредности. Кућа или стан који не захтевају легализацију привлачнији су купцима, лакше се продају и знатно једноставније пролазе процедуру одобравања стамбених кредита.
Треба имати у виду и да су трошкови озакоњења пословних простора вишеструко већи него код стамбених објеката.
Искусни агенти за некретнине зато клијентима саветују да пре потписивања уговора обавезно затраже свеж лист непокретности и упореде га са стварним стањем на терену. Разлика од свега неколико квадрата може довести до захтева за допуном документације, што често изненади власнике уверене да је њихова имовина у потпуности правно уређена.
Најсигурнији начин да проверите статус свог објекта јесте увид у катастар непокретности и консултација са надлежним општинским одељењем за урбанизам. Правници подсећају да је превентива готово увек знатно јефтинија од накнадних казни и компликованих поступака.
Извор: нсуживо