УЖИЦЕ: Корпарство, некада широко распрострањен занат у сеоским домаћинствима западне Србије, заснива се на ручној изради корпи и других предмета од врбовог прућа.
Посао који захтева стрпљење, снагу и веште жуљевите руке, генерацијама је био неизоставан део сеоског живота.
Корпе су пратиле свакодневицу од бербе воћа, преко пијаца, до домаћинстава у којима су се чувале најважније потрепштине, а данас посебно за свечано ношење славског колача у цркву, а не ретко на весеља у западној Србији у њима данашње модерне домаћице носе воће.
Данас, у ери дигитализације, вештачке интелигенције, пластике и масовне индустријске производње, корпарски занат убрзано изумире. Са њим нестаје и део наше културне баштине: знање о обради природног материјала, умеће савијања и ткања прућа, али и приче уткане у жуљевитим рукама вредних људи који су стварали предмете непроцењиве употребне вредности.
Милан Павић из ужичког села Горјани једини је корпар у Златиборском округу, али и у највећем делу западне Србије. Занатом се бави више од три деценије, настављајући породичну традицију наслеђену од оца.
– Има ту нешто и генетски, нешто је стално у глави. Где год да путујем и видим дрво, ја тачно знам за шта ваља. За дебље обруче не може свако дрво, мора да се савије, а да не пукне. Ваља багрем, ваља граб, али без чворова. Ја то сам и сечем и стружем, све да могу лепо да савијем”, прича јединствени мајстор корпарског заната.
За добру корпу, каже, најважније је квалитетно пруће.
– Никада не спремам за једну корпу, припремим материјал за десет, па плетем. Није исто кад радиш по једну или припремиш све унапред. Најтежи део је савити такозване витке да не пукну, ако пукну, све пада у воду. Код мене не пуца, све мора да буде једнако. За овај посао мора да се има осећаја”, објашњава Павић.
Врба такође има своје време и правила.
– Врба се сече до пролећа да би могла да се обнавља и да расте нови младар. Ако се не сече, од тога нема ништа, не избијају гране. Важно је да се одржавају врбаци, ја сарађујем са људима који их имају. Најбоље је када спадне лист, тад је пруће идеално. Ако се узме сирово, па се исплете, касније се надује кора”, наводи Милан.
Занат, наглашава, има будућност ако га неко пожели учити, Милан Павић је, како каже рад да пренесе знање.
– Није све у томе да знаш да плетеш, мора да се зна и које дрво је за шта. За ограду је најбоље храстово или багремово, а за прут јасен, најиздржљивији је. Некада се плело и врбовим прућем. Може лепо да се живи од овога, само да има воље и младих који би наставили”, закључује овај вредни чувар традиције.
Корпарство је део идентитета западне Србије, занат који је спајао природу и човека, једноставност и умеће. Његово очување значи чување традиције, одрживости и сећања на живот у складу са природом.
Уколико се пружи подршка и мотивишу нове генерације, плетена нит прошлости може остати део будућности нашег краја, може, такође улепшавати све што је део и етно туризма.
Извор: Дневник / Фото: РИНА/4Н Студио
