После 45 година рада, Радивојка Савић, омиљена куварица школе у Јабланици, испраћена је у заслужену пензију. Од 106 година постојања школе, чак 53 провела је под њеним кровом.
Постоје људи који својим радом оставе траг у једној установи, а постоје и они који временом постану њен нераскидиви део. Управо таква је Радивојка Савић, свима познатија као наша Рада, дугогодишња куварица школе у златиборском селу Јабланица, која је након пуних 45 година рада отишла у заслужену пензију.
Радина животна прича нераскидиво је везана за Јабланицу. У овом селу, подно Торника, рођена је, одрасла и провела читав живот, а ту живи и данас. У сеоској школи завршила је осам разреда, а потом управо у њој започела свој радни век и остала све до последњег радног дана. Када се саберу године школовања и радног стажа, долази се до готово невероватног податка – Рада је у школи провела чак 53 године, тачно половину њеног 106 година дугог постојања!
Свих 45 година радила је као школска куварица, а када се временом смањио број ученика, уз припремање оброка преузела је и послове одржавања чистоће школе. За Раду школа никада није била само радно место, већ друга кућа о којој је бринула као о сопственој.
До те своје друге куће сваког радног дана пешачила је четири километра од породичног дома подно Торника, односно осам километара у оба смера. Ни чувене златиборске зиме, велики снегови и сметови нису је спречавали да стигне на посао. Често се пробијала кроз снег како би на време стигла у школу и припремила храну за ученике. За пуних 45 година радног стажа никада није била на боловању.
За тих пола века школским ходницима прошле су бројне генерације ученика и наставника, али је једно остајало исто – Рада, њен препознатљив осмех и неодољив смисао за хумор.
Ако сте икада били ђак или наставник у Јабланици, велика је вероватноћа да вам је Рада наденула неки надимак. Била је то једна од њених најпрепознатљивијих особина. Готово свакоме кога би упознала дала би неко своје, оригинално име. Тако су школом одјекивали Мируле, Марета, Снелован, Лакован, Калован, Сузе и многи други надимци које је само Рада умела да смисли. Био је то њен начин да свакога учини делом једне велике школске породице.
Њена кухиња није била само место на коме се припремала храна, већ и место сусрета, разговора, шале и дружења. Код Раде се увек могло свратити, испричати понешто и насмејати се. А генерације ученика посебно ће памтити њену чувену пицу са домаћим корама, које је само она умела тако вешто да развуче. Био је то специјалитет коме су се подједнако радовали и деца и наставници.
Раду су сви волели. Њена непосредност, ведар дух и заразан смех били су незаобилазан део свакодневице ове мале сеоске школе. Умела је да насмеје, охрабри и окупи људе, због чега је за многе била много више од школске куварице.
Претходне недеље приређен јој је испраћај у пензију, на ком су се окупили бројни наставници, колеге и ученици. Било је то вече испуњено осмесима, успоменама и емоцијама, али пре свега захвалношћу жени која је својим присуством обележила живот школе и генерација које су кроз њу прошле.
После 45 година рада затвара се једно посебно поглавље у историји школе у Јабланици. Школско звоно ће наставити да звони, долазиће нове генерације ученика, али ће у сећањима многих остати Рада, њене шале, необични надимци, мирис домаће пице и осмех којим је дочекивала свакога.
-Драга наша Радо, хвала ти за све ове године, за сваки осмех, сваку лепу реч, сваку шалу и сву љубав коју си несебично делила са нама.
У пензију одлазиш, али из наше школе и наших срца – никада, поручили су запослени и ученици.
Марко Џамбасовић учитељ
Огласна табла