Док је фокус наше, али и европске јавности усмерен ка водостају Дунава, у Србији се мање пажње обраћа на домаће и регионалне реке попут Саве, Дрине, Велике Мораве, Тисе.
Оне, према речима Игора Лешчешена, хидролога са Институту за хидрологију Словачке академије наука, изузимајући Мораву, нису толико критичне. Ипак, када се ових дана погледа водостај Саве код Сремске Митровице, он је прилично низак.
Први знаци хидролошке суше на Сави, слив Мораве близу биолошког минимума
“Није још на критичном нивоу као што је то ситуација са Дунавом, али уколико се ове високе температуре наставе, постоји могућност да ће и Сава бити угрожена. Јављају се први знакови хидролошке суше“, каже портал Н1 Лешчешен који је мастер и докторске студије завршио на Природно-математичком факултету у Новом Саду.
Он наводи да је целокупан слив Мораве сада веома близу биолошког минимума, што значи да је угрожен живи свет у реци. Биолошки минимум је најнижи ниво воде при којем река још може да функционише, односно да некако одржи живот у себи.
„Због ниских водостаја нема довољно кисеоника у реци, повећавају се температуре, што значајно ремети биолошки систем који постоји у рекама“, објашњава наш саговорник.
Дрина има најбољу хидролошку ситуацију
Са друге стране, Дрина има најбољу хидролошку ситуацију ових дана. Разлог томе је што су другачији извори водоснабдевања. Изворни део реке је у Динарским планинама, динарском кршу, који због близине Јадранског мора има веће количине падавина.
Оне, према речима Лешчешена, у неким деловима достижу 2.000 до 3.000 мм по м2, што је четири до пет пута више од количине падавина у Војводини.
„Тако да је Дрина још сигурна, док се код осталих великих река – Саве, Велике Мораве, па чак и Тисе, која долази из Украјине преко Мађарске у Србији, на неким деловима јављају минимуми. У питању је много шири проблем од локалног“, наглашава Лешчешен.
Осим киша, које су главни извор, реке се пуне и подземним водама. Лешчешен каже да оне нису неисцрпне, као и да се и оне пуне падавинама.
View this post on Instagram
“Пошто има велику количину кише и подземних вода, Дрина се обнавља. Истовремено, Дунав се због недостатка снега и падавина у Алпима не обнавља. Утицај има и велико испаравање услед високих темепратура. Дунав тренутно црпи воду из подземних вода. Сада и да крене киша у изворишном делу Дунава, било би потребно доста времена да се врати у нормалу, док се поново напуне подземни резервоари, који, да се тако изразим, дохранјују Саву, Дунав, Тису“, поручује Лешчешен.
Неопходно забранити изградњу у деловима са подземним резервоарима
Веома је важно, истиче хидролог, чувати подземне изворе воде и онемогућити загађење, јер се оне много теже допуњују, али и теже чисте и санирају. Он каже, да је неопходно забранити изградњу у деловима где се налазе подземни резервоари воде.
“Подземна загађења се могу десити и претераном употребом пестицида у пољопривреди. Или као што је била прича око Јадарског и Мачванског басена, односно рудника литијума. Јадар се улива у Дрину, ова у Саву и ето проблема у Београду. Није само Београд у проблему, већ сва насеља уз Саву, али и даље од Београда према Румунији и Бугарској. Све што је низводно о тога. У случају хаварије сигурно би имали домино ефекат“, сматра Лешчешен.
Како наводи, Дрина је посебно значајна, јер осим што има набољи водостај она се улива у реку Саву и обезбеђује велике количине воде, како за савски, тако и за дунавски слив.
“Дринска вода је и чистија, па и освежава реку од загађивача, који већ постоје у Сави“, каже Лешчешен.
„Морава је често на биолошком минимуму, нисам приметио да се нешто прича о томе“
Он истиче да је добра ствар што у Србији имамо реке које долазе са различитих страна. Сава и Дунав са запада, Тиса са Карапата, а са Динарида долази Дрина, тако да је тешко замислити ситуацију да све реке буду погођене сушом.
“Нешто ће да извуче. Као рецимо сада са Дрином. С друге стране, наша Морава, која је национална река и искључиво зависи од падавина и хидролошке ситуација у нашој земљи, у последњих десетак година, четири или пет пута је била на ивици биолошког минимума, али нисам приметио да се нешто прича о томе”, додао је.
Као један од разлога за ту ситуацију, он наводи вађење шљунка са дна, што значајно утиче на промену саме структуре корита, затим се мењају токови реке, дубина, што све значајно утиче на количину протицаја, а то опет има утицај на повећање температуре и смањење кисеоника у води.
Иако и даље пада приближно иста количина кише, оне су ређе, али интензивније и са честим невременима. Како наводи наш саговорник, ситуација се мора прихватити, али би могла да буде мање тешка, ако би се у Србији решили неки од проблема у водоснабдевању, попут смањивања огромног губитка воде у транспорту, од извора ка потрошачима. То значи да је потребно обновити целу инфраструктуру, додаје.
“Ту је и рационалније коришћење воде, пре свега воде за пиће. Ми смо држава која исту воду са славине коју пије, пушта у водокотлић, док се у другим земљама примера ради пречишћавана отпадна вода, која се после користи за наводњавање“, наводи наш саговорник.
Такође би се могло искористити да када има вишка воде, током падавина зиму или на пролеће, да се направе акумулације које би држале воду за овакве ситуације, додаје.
„Уколико је, рецимо, „нормална“ година, онда се та вода што се чува може користити, рецимо, за водоснабдевање система за наводњавање”, објашњава наш саговорник.
Лешчешек каже да је потребно системско решење. У питању су вишегодишња улагања и планирање, јер климатске промене неће нестати, а ми сад морамо да се адаптирамо за оно што нам предстоји и „што дуже то одлажемо, биће нам све теже“, додаје.
Када су у питању међународне реке, а пре свега Дунав, овај проблем мора да се решава међународно.
„Мора се наћи међународна заједничка стратегија, пошто смо сви у овоме. Да не буде „доћи ће до румунске границе, и сад је то проблем Румуна“ или „прешао је Дунав у Србију, то више није наш проблем“. Заједнички проблем захтева заједничко решење. Мора да се делује од Немачке, па све до Црног мора. Природа не признаје државне границе“, закључио је Лешчашек.
Извор: 24седам