Поред свакако оваквог занимљивог ексопоната који је сачуван, Саша у својој збирци има доста предвета сачуваних из времна Краљевне Србије. Па је ово домаћинство са разлог се нашло на мапи екскурзија српких ђака.
– Имамо велики рој заиста старих и јако важних књига. Једна из 1890 године, где је нека врста стенограма, где се налази где је шта који министар пичао у то време, али се на крају књиге налази и планирани буџет Краљевине , а мени је посебно занимљво то што сам нашао на једној страни књиге где пише да „Мештани села Злакуса траже да се пооштре казне за лопове и према мојим информацијама тада је доста било хајдука који су пљачкали ове крајеве након одласка Турака са ових простора и ова књига је проузриокована свим тим недаћама – додаје Дрндаревић.
Осим великог броја ђака који обилазе Терзића авлију, гости стижу из свих делова Европе, али и света тако да су се са српском културом овде у Злакуси упознали и Индонежани и Јапанци.
Оно што привлачи пажњу у овом домаћинству јесте чињеница да је и оно само један музеј на отврореном, јер се ту могу видети аутентичне старе српске грађевине у каквим су живели наши преци, а свако пољопривредно домаћинство их је некад поседоало. Ту су млекар, бунар али и поставка старе српске школе. Наиме прва школа која је овде отворена била је управо у овом домаћинству, пред Други светски рат 1939. године. Кућу у којој су се малишнаи у то тешко време учили основама знања Дрндаревићи су претворили у својеврсан музеј који сећа на времена у ком је писменост била велики луксуз.
Ту се види да као и свака школа у то време, и ова у Злакуси била је оскудна, али жеља за знањем била је јача од хладне ужичке зиме и свих других недаћа. За прву школу на имању Терзића везана је и трагична прича, која је донекле и одредила њену судбину.
– После битке на Градини, Немци долазе и проваљују собу учитеља у којој је он боравио пре одласка у партизане и у њој налазе тада забрањену, комунистичку литературу. Због тих књига одводе из домаћинства Гвоздена и његовог синовца Милисава Терзића, младића од 18 година, стрељају их и вешају на уласку у село где се и данас налази спомен парк под називом „Вешала“. Гвозден је био велики борац и у ратовима је провео седам година, целу Албанију је прешао пешке, а онда је судбина хтела да живот изгуби у свом родном селу“, изјавио је Саша.
ГЗС/РИНА
