Српска православна црква и верници данас празнују Светог Преподобног Онуфрија Великог, великог пустињака и подвижника из 4. века, који је цео свој живот предао тишини, молитви и Богу у пустињи Горњег Египта.
Од најраније младости био је монах, али је у потрази за потпуним смирењем и савршеним тиховањем напустио манастир и отишао у сурову пустињу, где је провео више од педесет година у потпуној осами, далеко од света и људске утехе.
Његов живот у пустињи био је, по предању, живот надљудске истрајности и божанске близине. Хранио се оним што је ретко налазио у пустињском песку, а потом, по Божјем промишљењу, његов живот је био потпомогнут небеским старањем – анђео му је доносио хлеб, а крај његове келије израсла је палма која је рађала слатке урме, док је извор живе воде потекао као знамен Божје милости. Али Онуфрије је говорио да се највише храни „слатким речима Божјим“, јер је у њима налазио снагу већу од сваке земаљске хране.
Његово тело, измождено постом и дугим годинама осаме, било је прекривено дугом длаком, а коса и брада су му, по сведочанству, досезале до земље. Ипак, његов лик био је светао и страшан у исто време, јер је зрачио благодаћу онога који је целим бићем прионуо уз Господа. Када га је монах Пафнутије посетио, свети старац га је препознао и по имену га ословио, те му испричао цео свој живот, показујући да је и у апсолутној усамљености човек Божји увек у заједници са небом.
Онуфрије је, како предање сведочи, био причешћиван од анђела Божјег сваке суботе, а његов живот био је непрестано сведочење о Божјој бризи за оне који Му се у потпуности предају. Када је дошао час његовог упокојења, он је мирно преклонио колена, помолио се и предао дух свој Господу, док је Пафнутије видео небеску светлост која је обасјала његово тело и чуо појање анђела, преноси Курир.
Веровања и обичаји
У народној традицији дан посвећен светом Преподобном Онуфрију Великом везује се за тишину, смирење и јутарњу молитву, па се верује да га треба дочекати раном зором, у миру и без тешких послова, како би се дан провео у благости и духовном спокојству.
Обичај је да се људи тада помоле за здравље, како сопствено тако и својих ближњих, јер се сматра да молитва упућена овом пустињаку, који је цео живот провео у одрицању и молитви, има посебну снагу и благодат.
Вечерње новости