Бакље, ватромет, црвени тепих, музика, скандирање, ужичко коло и еуфорија. Трг партизана је више личио на место дочека неке спортске победничке екипе него на простор на којем се грађанима представља план и програм за будућност Србије.
Ужицем је прошла група студената на бициклима, направљени су видео снимци и фотографије, створен је утисак величанственог догађаја – а иза њих не остаде одговор на питање шта ће се сутра бити другачије?
Бука је заменила програм, а ватромет аргументе.
Ипак, ватромет није програм а бакља није политика. Скандирање није стратегија. Коло није план развоја.
Ни речи о плановима за Ужице, плановима за Србију. Ни речи о томе шта ће се променити и како.
Како ће се отварати радна места? Како ће се зауставити одлазак младих? Како ће се развијати Ужице и западна Србија? Шта са здравством, школством, привредом, пољопривредом, инфраструктуром? Како ће изгледати Србија после избора?
То су питања грађана. Не питања публике на концерту.
Уместо да буду кандидати који ће преузети одговорност и представљати генерацију у чије име говоре, студенти су заправо декор и препознатљиво лице кампање. Зато се намеће једноставно питање: ако су студенти носиоци те приче, зашто их нема тамо где се заиста доносе одлуке – на изборној листи?
Зато, пре него што се поново упале бакље и крене нови талас еуфорије, можда би било добро да се упале светла.
Да се види шта заправо стоји иза свега тога.
Јер грађани не гласају за атмосферу. Гласају за оно што им је понуђено као будућност.
Огласна табла