Суноврат Београдског универзитета на Шангајској листи могао је да изненади само неупућене. Пад на скоро 600. место је огроман, али објективан.
Шта се радило последње две године на Београдском универзитету? Камо среће да се није радило ништа. Студенти, не само на Београдском универзитету већ и у Новом Саду, Нишу, Крагујевцу и Новом Пазару, блокирали су и окупирали зграде факултета, онемогућивши одржавање наставе и испита – једном речју, све редовне активности. У Србији има више од 40.000 студената, али само мали број онемогућава осталима да студирају. Да зло буде веће, у томе су их подржавали поједини декани факултета, као и професори.
Као некаква перјаница свих ових протеста против власти уздигао се, још само на папиру, ректор Београдског универзитета Владан Ђокић.
Универзитет је преживео два светска рата, али како је преживео Ђокића?
Београдски универзитет преживео је два светска рата, али ове две године под ректором Ђокићем једва да је преживео. Али како?
Такозвани ректор Ђокић дао се у политику рушења власти на улици, а његов основни посао одавно је престао да га занима. Професори факултета редовно су примали плате, као и ректор Ђокић, од исте те државе, и то за нерад – ако се под радом може подразумевати покушај рушења власти на улици, и то насиљем.
Ниједан од професора који су подржавали блокадере, па ни сам ректор Ђокић, није одбио да прими плату у знак протеста, а многи професори изволели су да изјаве да су радили на пројектима иако није било предавања и испита!
Па где су ти пројекти и научни радови које су уважени професори изнедрили у протекле две године? У којим научним часописима, а требало би да буду престижни, они су објављени? У којим привредним гранама или било којој области друштвене делатности су њихови пројекти примењени?
Свега тога нема нигде јер они нису радили ништа, већ су се бавили политиком и рушењем државе Србије. Јер, шта је друго свесно урушавање просветно-образовног система?
Професори факултета живе сасвим пристојно, чак изузетно добро, док примају принадлежности из више извора.
Више од два милиона динара за 21 седницу
На пример, ректор Ђокић је као члан Управног одбора Института за архитектуру и урбанизам за 2024. и 2025. годину, као и до данашњег дана ове године, за присуствовање на укупно 21 седници примио 2.112.373 динара. И то у време када је све време био на улицама, у страним амбасадама, Бриселу и другим земљама, где је добијао директиве за свој даљи рушилачки рад.
На сву срећу, разрешен је чланства у овом управном одбору, па ће сада имати више времена за своје политичке активности, јер своје ректорске обавезе одавно не обавља!
Лицемерју Ђокића и његових сабораца нема краја, па је декан Хемијског факултета у Београду Горан Роглић за њихове тајкунске медије изјавио да је до овог суноврата на Шангајској листи дошло зато што држава не улаже довољно новца у образовање!
Да је оваква изјава, и то једног декана, одавно прешла границу здравог разума, свим нормалним људима одавно је јасно!
Што би рекао обичан човек, место Београдског универзитета на Шангајској листи још је и најмањи проблем, али је суштина погубна за наше друштво. Студенти више не желе да уписују многе факултете, па по знање одлазе у суседне државе, а сви се питамо са каквим ће знањем садашњи студенти завршити студије. Ти млади људи сутра треба тим својим знањем да носе ово друштво у свим његовим сегментима.
Држава плаћа, а наставе нема
Блокада универзитета и факултета било је само на државним установама, док су приватни факултети несметано радили. Широм Србије грађани, без обзира на степен образовања или врсту занимања, са чуђењем постављају само једно питање: Како то да држава њиховим новцем плаћа нерад многих професора, па и поменутог ректора Ђокића?
Како то да људи не раде посао на својим радним местима, па чак чине и немерљиву штету друштву? Како то да пољопривредник, занатлија или пословни човек, ако не ради, не добија ништа, а запослени који одређени број дана неоправдано изостаје са посла добија отказ, док на факултетима могу да раде шта год хоће и нико им ништа не може?
Још данима ће се водити полемика око Шангајске листе, али то неће ништа променити. Промене могу донети само драстичне мере, на које држава, као оснивач факултета или финансијер, а у крајњој линији и власник зграда у којима се одржава настава, и те како има право.
Мора да се прекине са праксом да се многе катедре практично наслеђују као да су нечија лична прћија, док многи стручни млади људи тамо не могу ни да привире.
Време је за конкуренцију у високом образовању
Држава ће најзад морати да уведе конкуренцију у наш високообразовни систем. Покушала је, додуше, да донесе закон о отварању престижних страних факултета у Србији у мају 2024. године, али је морала да га повуче под притиском овакве академске заједнице, која је касније, у већини случајева, и те како показала своје право лице!
Овога пута држава не сме да поклекне. Зашто наши млади таленти, као и они који то могу себи да приуште, за огроман новац одлазе на студије у иностранство када би за много мање новца могли да добију врхунско образовање од иностраних професора у Србији?
Оваква здрава конкуренција натерала би декане и професоре државних факултета да појачају свој рад, а они који то не буду желели могу да се баве неким другим, приватним послом.
Како год било, овакво стање у нашем високообразовном систему је неодрживо, што је показало и објављено место Београдског универзитета на Шангајској листи.
Извор: 24седам