У знак сећања и поштовања према херојским прецима који су потукли непријатеље 1918. и изборили се за величанствену победу у Првом светском рату сутра се обележава Дан српског јединства, слободе и националне заставе.
Пробојем Солунског фронта, који су извели Срби, 15. септембра 1918. године, започео је крах Централних сила, што је капитулацијом Немачке 11. новембра, довело до окончања Првог светског рата, односно победе Савезника.
Приближно 2.000 далекометних цеви непрекидним деветочасовним дејством припремило је пробој. Ватра страховите разорне моћи трајала је до почетка пробоја 15. септембра у 5:30 часова.
Паралелно, у току је било поступно примицање српских војника положајима непријатеља, мукотрпним успоном ка врховима на којима су Бугари, Немаци и Аустромађари били утврђени.
Пробој је уследио у праскозорје, када се догодио јуриш српских ратника који су претходне сате провели приљубљени уз планинске успоне, док је преко њих непријатељске положаје тукла артиљерија припремајући офанзиву.
Под жестоким ударима српских ратника најслабија карика у ланцу Централних сила се распала.
Као последица брзог продора српских ратника, односно чињенице да се линија одбране распала уз хаотично повлачење, заправо бег, уследила је капитулација Бугарске 29. септембра, пошто су се читаве њене армије предале Србима.
Потом је уследила капитулација Турске 30. октобра, па Аустроугарске 3. новембра.
Потписивање примирја с Немачком, на Западном фронту, 11. новембра, означило је крај Првог светског рата.
Немачки цар Вилхелм ИИ, изненађен успехом Срба, обратио се тада бугарском монарху Фердинанду, с поруком – да је срамно што је, како се изразио, 60.000 Срба одлучило исход рата.
Савезничке снаге на Солунском фронту сачињавале су француске, британске и италијанске трупе, уз Србе, Грке и Русе, који су се после револуционарних догађа у Русији 1917. побунили па је њихова формација расформирана.
Најбројнији су били Французи, знатним делом трупе из колонија, уочи пробоја око 180.000 војника. Британаца је било око 120.000.
У састав српских снага укључене су у последњој фази рата и десетине хиљада добровољаца, Срба са простора Аустроугарске, пристиглих што из заробљеништва из Русије, што добровољаца из Америке. Уочи и током пробоја они су, по сведочењима, били најборбенији елемент.
Са друге стране, на супротној страни фронта биле су утврђене немачке, бугарске и аустроугарске трупе, при чему су Бугари били далеко најбројнији. Немаца је били приближно 30.000.
Однос снага био је приближан. Уочи пробоја, и савезничких и снага централних сила било је по 600.000 или нешто више.
Солунски фронт устројен је после пропасти Галипољске операције, када је британски покушај запоседања полуострва које контролише Дарданеле, чиме би пут ка Цариграду био отворен, доживео фијаско.
На Галипољу Турцима су такође помогли Немци. Већину британског контигента сачињавале трупе из колонија, из Аустралије и Индије.
Искрцавањем, октобра 1915. у Солуну две француске и једне британске дивизије започело је образовање новог фронта у залеђу тог града.
После трагичног повлачења преко планинских врлети од Косова односно Метхије до Јадрана у зиму 1915/1916. Срби су се опорављали на Крфу, до пролећа 1916. када су пребачени у залеђе Солуна. Било их је, колико се зна, 6.025 официра и 124.190 војника.
Солунски фронт, укупне дужине око 600 километра, називан и Балкански, Македонски или Јужни, подразумевао је потез од Јадранско-јонске обале, нешто северније од Валоне, на исток до Дедеагача на егејској обали, данашњег Александруполиса.
На Солунском фронту Срби су прве озбиљне победе постигли септембра 1916. запоседањем Кајмакчалана, чиме су ослобођене прве стопе поробљене отаџбине, да би потом уследило ослобађање Битоља новембра 1916.
Међу последицама Боја на Кајмакчалану било је и расформирање Треће српске армије 28. марта 1917. услед страховитих губитака. Остатак људства прекомандован је затим у Прву и Другу армију.
Главнокомандујући савезничких снага на Солунском фронту, Франше д`Епере, јуна 1918. на састанку са регентом Александром Карађорђевићем и српским генералима усагласио је детаље велике офанзиве која је уследила средином септембра.
Пробој се догодио на сектору Добро поље – Ветерник – Козјак, који су држали Срби одређени за тежишни удар приликом разбијања непријатељских утврђених линија.
Прва и друга српска армија, односно шест пешадијских и једна коњичка дивизија, ојачане су са две француске пешадијске дивизије.
Генерал Петар Бојовић командовао је Првом српском армијом, војвода Степа Степановић, Другом. Командант Штаба био је војвода Живојин Мишић.
Пробој је остварен од 15. до 17. септембра 1918. на фронту двеју бугарских дивизија.
Иако је првобитна намера савезничке команде била само овладавање долином Вардара, жестоко напредовање Срба све је променило.
Уместо првобитних, ограничених циљева, Срби су наставили продор на север, с циљем особођења отаџбине.
Београд је ослобођен 1. новембра, да би потом уследило даље напредовање српске војске, пре свега с циљем ослобођења Војводине, а онда и на запад, пут Караванки, Кварнерског залива, Далмације, јужне Штајерске.
Генерал Петар Бојовић за успешно руковођење пробојем и офанзивом, добио је чин војводе.
Победа Срба крунисана је одлукама сународника из до тада неослобођених крајева да се присаједине Србији.
Тако је Војводина присаједињење Краљевини Србији прогласила 25. новембра 1918. при чему је Срем на Скупштини у Руми истоветну одлуку донео претходног дана. Док је Црна Гора присаједињење Србији прогласила 26. новембра.
У палати Крсмановић, на Теразијама у Београду, регент Александар Карађорђевић 1. децембра 1918. прогласио је стварање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца.
Овим чином остварено је уједињење којем су тежиле генерације.
Пробој Солунског фронта, окончање Светског рата и обликовање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, један је највећих успеха у целокупној историји Срба.
Величанственом победом у Првом светском рату остварно је уједињење Срба.
Влада Србије је 11. септембра 2020. одлучила да се дан пробоја Солунског фронта, 15. септембар у будуће обележава као Дан српског јединства, слободе и националне заставе.
Тањуг