Август седми, година 1995. Колоне унесрећних Срба, прогнаника из својих кућа, са огњишта прадедова, кретале су се полако Петровачком цестом.
Изнемогли, уплашени за голе животе, у безнађу су имали само једну наду – да су се спасли јер су успели да се домогну територије под контролом Војске РС.
Али, нечовештво за границе не зна, па ни за оне државне. Одједном, све се смрачило. Два хрватска „мига 21“, у прелетима из понирања, сасули су пројектиле по српској деци, женама, старцима…
На окрвављеној, врелој Петровачкој цести заувек су остали брат и сестра Невенка (12) и Жарко (10) Рајић, очеви и синови Крстан (45) и Дарко (13) Вуковић, и Бранко (72) и Мирко (34) Стијеља, бака Даринка Дрча (68) и двоје њених унучади – Јовица Дрча (6) и Мирјана Дубајић (21), трудница. Убијена је и старица Мика Ковачевић (83). Рањено је више од 50 цивила, међу њима највише деце.
Дан касније, 8. августа 1995. два хрватска „мига“ ракетирала су и колону избеглица на Приједорској цести код села Сводна, у којем је убијено троје цивила, а више рањено.
Иако су се ови тешки ратни злочини над цивилима догодили на територији БиХ, а 2010. МУП РС поднео Тужилаштву БиХ извештаје и доказе, правосуђе ове земље није учинило ништа.
Извор: Новости