Идеја министра просвете да се часови са 45 скрате на 30 минута изазвала је велико интересовање јавности. Учитељ с 38 година радног стажа и писац за децу Душан Пејчић сматра да овај предлог није добар, иако је сагласан с оценом да данашња деца имају смањену пажњу.
Уместо краћег часа, он је понудио другачија решења, а половина њих – не кошта ништа. Она друга половина звучи скупо, али учитељ истиче да улагање у децу никада није скупо, већ да је скупо ускраћивати им тако нешто.
Једноставно речено, предлог о скраћивању трајања наставног часа у основној школи, на 30 минута, није добар. За то време трајања часа немогуће је квалитетно обрадити нов садржај, нити постићи усвајање нових знања. Могуће би било само преношење информација ученицима, без потребног времена за додатна објашњења, питања и вежбање. Такође, ученици којима је потребна подршка у учењу, били би ускраћени за квалитетни допунски, диференцирани рад – рекао је учитељ Душан Пејчић, који своје предлоге и запажања о образовању и просвети заснива на скоро четири пуне деценије проведене у учионици с најмлађим ђацима.
Он потврђује оцену министра, који долази управо са Учитељског факултета, да данашњи ђаци имају „смањену пажњу“, али се не слаже с њима да ће проблем бити решен ако се часови скрате.
Истиче да час може да траје и 60 минута ако ће током њих ђаци бити укључени, али да је ствар у томе како ће тих сат времена бити организовано.
Неки час може, по потреби, трајати и 60 минута, ако смо као учитељи спремни да током њега деци понудимо занимљиве и мотивишуће садржаје, уз које ћемо често мењати активност – објаснио је учитељ.
Међутим, додаје да је тренутно стање у основним школама такво да је План и програм учења преобиман, а да су наставници стално у стресној ситуацији хоће ли постићи са ученицима све што је предвиђено.
Нови садржаји се смењују великом брзином и нема довољно времена за утврђивање знања, вежбање, систематизацију знања и вештина. Самим тим, све то утиче и на стрес код ученика и ствара врло нездраву атмосферу за рад у учионици. Наравно, да се све то преноси и на родитеље ученика. И онда уместо радости у учењу, откривању нових знања, раду на заједничким пројекатима, ми добијамо незадовољне наставнике, ђаке и родитеље – каже Пејчић.
Повратак Домаћинства и спорта у школе, без мобилних телефона
Учитељ предлаже да млађи основци имају само шест предмета: српски (матерњи) језик, математику, страни језик, уметност, физичко васпитање сваког дана и домаћинство. Оно што се некада звало Природа и друштво, а данас је Свет око нас, предлаже да се интердисциплинарно учи кроз друге предмете.
Објашњавајући потребу за повратком Домаћинства у школе, учитељ напомиње да данашња деца мало тога умеју самостално, почев од везивања пертли до бриге о себи самима, а би их модернизовани предмет оспособио „за самостално обављање неких од најважнијих вештина здравог живота и навика“.
Тај нови, модернизовани предмет Домаћинство би обухватао низ садржаја кроз које бисмо ученике оспособљавали за свакодневни живот са темама о хигијени, здравој исхрани (кроз ову тему би их учили и једноставнијим кулинарским рецептима), о личној безбедности у дому, насељу, на интернету, о економији домаћинства, различитим вештинама које су потребне у свакодневном животу, или о екологији од које нам свима зависи опстанак. Овај предмет би преузео један део садашњег предмета Свет око нас, то јест Природа и друштво – објаснио је Пејчић.
Додаје да би остали садржај Природе и друштва били основ, „интегративно везивно ткиво за интердисциплинарни приступ настави у комбинацији са осталим предметима“.
Најједноставније речено, предмет Домаћинство би оспособио децу за самостално обављање неких од најважнијих вештина здравог живота и навика. На пример, како одгајити здраво семе парадајза, како неговати биљку, како је заштитити, како спремити јело од убраног парадајза, какво посуђе користити, како поспремити за собом – предлаже учитељ.
Још један његов предлог који државу не би коштао ништа, а који би побољшао квалитет наставе је „успоравање“ градива тако да остане више времена за вежбање, утврђивање градива и практичан рад.
И наставници и родитељи се често жале да је градиво преобимно, а Пејчић подсећа да је свака мања или већа реформа образовања од осамдесетих до данас повећавала обим градива предвиђен Програмом наставе и учења.
Свако “ново министарство“ се утркивало у увођењу нових наставних предмета у образовни систем, али нико од њих није у правцу свега тога посматрао оне који су нам најбитинији – ученике. Оно што је поражавајуће, све промене и покушаји реформи су долазиле од особа које су имале стручна знања, али су врло кратак период каријере, или нису никад, радили у учионици, то јест стицали практична знања – каже учитељ.
Напомиње да су новине увођене на брзину, а да су наставници који раде с децом имали право гласа само на „папиру“.
Они који су практичари и који најбоље познају ђаке са којима раде, имали су најмање уплива у одлуке о новим наставним предметима, садржајима итд. То је све био демотивишући фактор за већину наставника које лично познајем – истиче саговорник Н1.
Додаје да се Наставни план и програм, који прописује Министарство просвете, мора реализовати, а да наставник може само да бира на који начин ће то учинити кроз облике рада, средства и методе.
Наставник нема право да смањује законом усвојене садржаје – истакао је учитељ.
До 6. разреда само оловка, папир и књига
Учитељ Дучан Пејчич предлаже да се до 6. разреда користе само оловка, свеска и књига, без икаквих дигиталних уређаја у настави. Објашњава да је то неопходно због развоја интелекта, али и проблема с пажњом.
По природи су мала деца знатижељна и нове вештине уче великом брзином. Зависност од савремених технологија се код млађих лако формира. Таквој деци је пажња смањена и њихов мозак је стално у потрази за кратким и ефектним сензацијама, а реални свет није такав. Мобилни телефон им пружа моментално задовољство својим примамљујућим садржајима, а самим тим деца се све мање крећу, мање се играју, десоцијализују се. Основа развоја интелекта код деце је моторичка активност. Дете које не зна пре поласка у школу да трчи, ваља се, окреће, прескаче вијачу, котрља се, преврће се, кроз кретање решава неки ментални задатак, не може имати успешан интелектуални развој – упозорава Пејчић.
С друге стране је графомоторички развој, за који каже да зависи од коришћења оловке, цртања и писања.
А од графомоторике зависи и развој можданих способности. Читање прича или књига је основ за развој говора, речника и маште. Опасности које доноси коришћење савремених технологија дечијем узрасту је посебан и велики проблем, за који мислим, да још увек као друштво нисмо довољно свесни, нити се према томе одговорно понашамо – напоменуо је догогодишњи просветни радник.
После ових основних мера, Пејчић предлаже и оне за чију примену је потребно да држава покаже не само добру вољу, већ издвоји и новац.
Као прво, да деца сваког дана имају часове физичког које би држали наставници физичког, а потом да се спорт и спортски клубови врате у школе о трошку државе.
Пејчић као аргумент истиче да је здрава нација одговорност државе, а не појединаца, то јест родитеља.
На физичком здрављу деце и младих људи почива будућност сваке нације. Данашњој деци недостаје физичка активност. Системским решењем да од основне школе сва деца имају прилику да се баве квалитетним спортским активностима омогућавамо формирање здравих животних навика и формирамо здраву нацију. Ту посебно наглашавам важност тога да са децом, у редовној настави, раде, од првог разреда, професори физичког и здравственог васпитања, а да држава мора да финансира масовност‚ базичних спортова‘ (пливање, атлетика, гимнастика, борилачке вештине) кроз клубове који би радили у основним школама, а тренери били најстручнији за своју област – објаснио је Пејчић.
Додаје да деци треба понудити и могућност бављења такозваним “малим спортовима”, као што су мачевање, стреличарство, стони тенис.
Пејчић предлаже и да држава уложи у изградњу много мањих базена, како би пливање могло да постане додатни обавезни предмет у школи.
Свако улагање у децу, па и материјално се вишеструко исплати друштву у целости – истакао је он.
И за крај, Пејчић тражи да учитељи и наставници буду плаћени као најважнији државни службеници, а наставничко звање да се учини пожељним како би наставничке факултете уписивали најбољи ђаци.
Извор: Н1
