Чупање конопље и њена прерада у влакна, шишање оваца и прерада вуне, преслице, вретена, кућни разбоји за ткање, игле за плетење… Нижу се појмови захтевних послова из прошлости, данас углавном заборављени, без којих некад у златиборским селима не би било ни текстила ни народног одевања.
Сећање на та вековна умећа, као омаж српским женама из прошлих времена на чија плећа су свакодневно падале и ове обавезе, оживљава књига „Текстилне сировине Златибора“. Написала ју је Снежана Томић, музејски саветник етнолог Музеја „Старо село“ у Сирогојну, која је недавно награђена најзначајнијом музејском наградом „Михаило Валтровић“.
– Израда текстилних производа у кућној радиности била је оријентисана на потребе домаћинства и породице. Да би касније, оживљавањем домаће радиности кроз ангажовање жена у изради производа намењених тржишту, остварена већа улога жене у породичним оквирима и социјалном окружењу – наводи ауторка, која је податке о народној преради текстила налазила у разговорима са искусним домаћицама током истраживања 2002, 2003, 2011, 2013. и 2021. у селима Сирогојно, Жељине, Трнава, Јабланица, Доброселица и Рожанство. Учествовала је и сама у обради конопље и вуне, ткању, плетењу и хеклању у радионицама Музеја „Старо село“.
Традиционална производња текстила посебно је активна током 19. и почетком 20. века, а текстилне сировине биле су биљне (од конопље, лана, памука) и животињске (овчија вуна, козја длака, свилена буба). Кад се сировина преради у влакна предстоје даљи послови: предење, бојење пређе, ткање, кројење, шивење, плетење, хеклање и украшавање тканина.
У златиборским селима предњачила је конопља коју су узгајали у конопљиштима (док су памук куповали у градским дућанима), а од сировина животињског порекла заступљена је овчија вуна, јер су се овце увек гајиле у овом сточарском крају. Посао сваке домаћице у породичним задругама био је и да прерадом добије влакна, да преде, тка, плете, везе и направи кошуље, рубље и друге одевне предмете за себе и укућане (сукнена одела и капуте шиле су занатлије, такође од народног текстила). Преслица, вретено, ткачки разбој били су у свакој кући. А сада их само понека старија жена у удаљеним селима чува и понекад узме у руке, подсетивши се на дане младости.
Конопља се гајила у конопљиштима, па затим чупала, киселила, ломиле се њене стабљике и прерадом издвајале у влакна помоћу ступе и трлице. Њена испредена нит коришћена је као основа и потка у процесу ткања платна или у комбинацији с куповним памуком. Од конопљаних нити су хеклане чипке којима су се украшавале женске кошуље, као и чаршави. Од грубо обрађених нити ткане су торбе, зобнице, џакови и оглави за стоку.
Што се тиче вуне, њена прерада започиње шишањем оваца, следе прање, чешљање вуне и гребенање. Предење и препредање влакана обављало се уз помоћ преслице и неколико врста вретена (ручно, коловрат и чекрклија). Затим се пређа намотава у клупко. Да би се припремила за ткање она се помоћу мотовила формира у кануре.
Ткање је посао у коме припремну фазу чини сновање основе која се затим уводи у разбој. У златиборском крају ткало се на хоризонталном разбоју званом натра. Процес ткања чине три поступка: први је подизање нити основе, други превлачење потке помоћу чунка, а трећи слагање поткиних нити у раван сабијањем, равномерним ударањем брдилом са брдом.
Плетење је техника обликовања петљи, међусобно повезаних, помоћу игала. За плетење чарапа и рукавица користи се пет мањих игала, а за кружно плетење две дрвене повезане струном. У златиборском крају вунена пређа је коришћена за плетење тканина, делова одеће: најпре чарапа, приглавака, назувица, рукавица, а затим и прслука и џемпера. У периоду између два светска рата све више у употребу улазе плетени прслуци, најпре без рукава, а касније с рукавима (џемпери).
Плету се од домаће вуне, на две игле, правим и обрнутим жерсеј бодом, пиринач бодом, бодом руба… Традиционално умеће златиборских жена да се баве израдом одевних предмета од домаће вуне омогућило је да се у другој половини 20. века у Сирогојну развије организовано плетење у оквиру погона домаће радиности.
Извор: ТО Златибор
