Драма на лету Рyанаира подсетила је на невероватну причу Весне Вуловић, стјуардесу која је преживела пад авиона са 10.000 метара.
Права драма на лету компаније Рyанаир (Солун–Меминген) данима не силази са насловних страна европских и домаћих медија. Када је на висини од 5.000 метара пукао прозор на авиону Боеинг 737-800, у центру збивања нашао се српски држављанин који је седео тик уз отвор ка амбису.
Овај застрашујући инцидент одмах је пробудио сећање на Весну Вуловић, чувену стјуардесу која је 1972. године ушла у историју као једина особа која је преживела пад авиона са невероватних 10.000 метара.
На прву лопту би многи рекли да је то можда и могуће јер је имала падобран. Истина је другачије јер није имала ништа код себе када је експлодирао авион ЈАТ-а који је полетео из Стокхолма ка Београду, а несрећа се догодила у ваздушном простору тадашње Чехословачке.
Како је Весна Вуловић преживела пад авиона?
Страдала је цела посада као и сви путници. Сви осим ње кобног 26. јануара 1972. године.
Њено тело пронађено је у олупини репа авиона у шуми која се била потпуно забелела од снега. Имала је тешке повреде и много је крварила, али је успела да преживи што су лекари тада прогласили медицинским чудом.
Како је пао авион?
Својевремено је током једног интервјуа испричала да има осећај да су сви други чланови посаде предосетили несрећу осим ње, а да она једноставно ништа није примећивала. Према званичној истрази, до несреће је 1972. године дошло услед експлозије пошто је у пртљажник пре полетања из Шведске постављен кофер са експлозивом за шта су окривљени хрватски националисти.
Бомба са сатним механизмом била је у коферу у пртљажнику. Експлозија је пресекла команде испод пода летелице, па је авион кренуо у неконтролисани спирални пад.
Међутим, пад је и даље мистерија. Постоји више верзија, једна гласи да се авион сам преломио у ваздуху, а друга да га је грешком оборила чешка армија.
Посада и путници остали су живи после експлозије, на снимку црне кутије чују се њихови повици и глас једног члана посаде који виче: “Мама, здраво, мама…”. До распадања авиона дошло је услед преоптерећења материјала тек на висини од 600 до 900 метара изнад тла и тиме се објашњава и чудесно преживљавање Весне Вуловић.
Провела је 27 дана у коми и 16 месеци на рехабилитацији. Након тога је наставила да ради за „ЈАТ“, али не као стјуардеса.
„Ја сам сломила леву руку и ногу, три десна ребра, два лумбална пршљена у кичми, неколико прстију десне руке. И никад ме ништа не боли. Још се ничег не сећам. Имам ретроградну амнезију. Не сећам се шта је било трен пре несреће и више од 20 дана после.
Кажу да ћу се једног дана можда сетити. Сад ћу то, наравно, много лакше поднети. Кад читам о некој авионској несрећи, помислим: Јесам ли ја заиста била у том авиону“, присетила се Вуловићева у једном интервјуу 1979. године за „РТВ Ревију“.
Авион се срушио у Српској Каменици. Шумар Бруно Хенке је цепао дрва када је чуо експлозију, а убрзо је чуо женски глас који га је дозивао.
„Потрчао сам још брже вођен тим гласом. Почео је сумрак, снег је падао и терен је био клизав. Испод једног дела авиона, као из оклопа, вириле су женске ноге.
Нагнуо сам се и видио плавокосу девојку која не само да је била жива већ је имала снаге и да виче. У војсци сам научио шта значи прва помоћ унесрећенима и колико она може и одмоћи ако се не укаже како треба. Стигла су и кола Хитне помоћи“, испричао је он.
Весна Вуловић је преминула 23. децембра 2016. године у свом дому у Београду. Била је сама у последњим тренуцима, а награду за Гинисов рекорд добила је од Пола Макартнија.
За „Курир“ је својевремено о томе говорила Силвија Марковић, Веснина комшиница и професорка у пензији. Весна је живела са пензијом од 30.000 динара и једва је састављала крај са крајем.
„У недељу ујутру ме је позвала телефоном и замолила ме да јој дам број ветеринара. Мачке су јој се поклале, како је сама рекла, па су и њу изгребале и изуједале док је покушавала да их раздвоји.
Рекла ми је да јој је цела кућа пуна крви. Дала сам јој број, а од тада се више није јављала на телефон. Нико није знао шта је с њом јер је живела у свом свету и избегавала је комшије“, испричала је тада Силвија.
Мондо