Видовдан се у народној традицији сматра празником над празницима, не само због историјског значаја, већ и због слоја дубоких веровања која су кроз векове обликовала његово духовно значење.
Једно од тумачења његовог порекла везује се за ранохришћанског светитеља Вида, заштитника очију и вида, док друго упућује на старословенског бога Световида, који је у паганској традицији био повезан са ратом, обиљем и свеопштим „виђењем“ света.
Свети вид
Свети Вид (Витус) био је ранохришћански мученик који је страдао 303. године за време прогона хришћана под царем Диоклецијаном. Рођен на Сицилији, још као дечак примио је хришћанску веру и остао јој доследан до смрти, због чега га поштују и Православна и Римокатоличка црква.
Свети мученик Кнез Лазар и Свети српски мученици
Овај великомученик и угодник Божији, цар Лазар, родио се 1329. године у граду Прилепу. Још као дете био је благе нарави, оштроуман и добродушан, васпитаван у хришћанској вери и побожности. Због многих дарова које је добио од Бога и успешно их умножио, привукао је на себе пажњу царева, те је узет на двор цара Душана, где је постао славан и уважен од свих због своје честитости, витештва и побожности. Оженио се царевом рођаком Милицом, кћерком кнеза Вратка, која је била од лозе Немањића, а 1353. године додељено му је достојанство кнеза. Као благочестиви господар српски, Лазар је био веома Христољубив и ту своју љубав је испољавао према Цркви Божијој. Његова највећа брига била је да измири Српску и Цариградску Патријаршију, те је као изасланика цариградском патријарху послао монаха Неанију са молбом да са Срба скине проклетство (анатему), што је на крају и учињено.
Борио се овај угодник Божији против турске најезде, а у судбоносном сукобу који се одиграо 15. јуна (28. јуна по новом календару) 1389. године против турског цара Мурата, бива посечен. Његово тело је пренето и сахрањено у његовој задужбини, манастиру Раваници (код Ћуприје), а затим је пренето у Раваницу (Сремску), одакле је 1942. године премештено у Саборну цркву у Београду. Сада се његове свете и чудотворне мошти налазе у манастиру Раваница код Ћуприје, где се дешавају многа чудеса и исцељења болесних и убогих, а он помаже свима онима који му се обрате са искреном молитвом. За време свог живота обновио је манастире Хиландар и Горњак, подигао манастир Раваницу и Лазарицу, као и многе друге цркве и манастире. С правом се може рећи да Светосавски свенародни идеал и програм „Све за Христа – Христа ни за шта“ нико није у потпуности остварио као свети цар Лазар. Он је то учинио определивши се за Царство небеско и приневши себе и са собом сав народ српски за косовску жртву, а то је урадио из чисто јеванђелских разлога, баш као што и сама песма каже: „Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека“.
Молитва:
„Красоту возжељев слави Божија, во земњеј тому благоугодил јеси, и поручениј ти талант добрје возђелав усугубил јеси, о њемже и подвизавсја до крове, отоњудуже и мзду бољезнеј твојих јако мученик пријал јеси от Христа Бога, јегоже моли спастисја појушчим тја Лазаре.“
У народном предању, Видовдан се везује за идеју да се тог дана „све види“, па се верује да истина излази на видело, а да судбински догађаји постају јаснији него у било ком другом тренутку године. Због тога се у многим крајевима развила пракса да се дан проводи у миру, без тешких послова и буке, уз поштовање према прецима и молитву. Сматра се да није пожељно радити на њиви, нити обављати теже кућне послове, док се избегавају песма, игра и гласна славља.
Један од најраспрострањенијих обичаја јесте изношење одеће, ћилима и тканина на сунце, како би их „видело сунце“. Верује се да тада сунчева светлост има посебно снажно дејство, које чисти и чува тканину од штеточина, али и симболично доноси благостање и чистоћу дома. У многим крајевима то је био и начин да се покаже вредност домаћинства, па и девојачка спрема, која се износила на видело, док су се породице међусобно „гледале и процењивале“ кроз рад, труд и имање.
Посебно место у народним веровањима заузима биљка видовчица, односно „видова трава“, која се бере и користи као заштита од болести очију. Девојке су је, према обичају, стављале под јастук уз со и хлеб, верујући да ће им се у сну открити будући супруг. Такође се практиковало умивање водом са биљкама или одлазак на изворе, уз веровање да лековита и освештана вода на Видовдан има посебну моћ исцељења, нарочито када је реч о очним болестима.
У народној традицији забележено је и веровање да се на Видовдан „пред очима види судбина“, па су се људи ујутру окретали ка сунцу и изговарали молитве за здравље и вид. У појединим крајевима практиковало се и симболично започињање ручних радова, јер се веровало да оно што се отпочне на овај дан има снагу трајања и благослов наставка. У тишини и поштовању, Видовдан је тако остајао дан у којем се спајају сећање, вера и поглед у будућност.
(Вечерње новости/Курир)