Дању се скривају у гудурама и шумама, а током ноћи долазе у њиве под Муртеницом .
Kада га је из сна пробудила снажна рика јелена, старац Миливоје Илић (77) из Негбине, једва је исчекао јутро да обиђе њиву у близини куће, одакле је током ситних сати чуо јелене да ричу. Поранио је старина, ни јутарња магла се није подигла из котлина под Муртеницом, а у њиви, каже, имао је шта да види.
– Kромпири су били на површини, ископани и изгрижени, али засаде репе су начисто уништили. Година нам и онако није ишла на руку, због кишног пролећа закаснили смо са сетвом, таман када су усеви никли и окопали их, „ударила“ је суша, било је мало и града, а сад су их јелени начисто докусурили. Уложили смо и труд и рад, орали, копали, али кад треба да напунимо трапове пред зиму, немамо чиме, а где смо били и шта смо радили читавог лета? – пита се Миливоје.
Претходних ноћију него што су Миливоју уништили њиву, „частили“ су се у вртовима његових комшија, најчешће су јели кромпире, али им је, рекло би се, његова репа била изненађење, па су се слатко гостили читаву ноћ. Жали Миливоје за усевима, репом целе зиме допуњује исхрану кравама и овцама, кромпире користе за сопствену исхрану, пуна их је кућа, нешто и продају, па за кромпире купе жито за стоку, дуга је зима.
– Тешко је данас бити сељак, нико нас не разуме, радимо од јутра до мрака не би ли шта стекли, али нас увек нешто „трли“ и спречава. Kолико сам само рада уложио у ову њиву, ручно и сејемо и копамо, а уместо својим радом да храним моје краве, храним туђе јелене, за које не знам ни откуд овде, до сада их није било. – додаје старина.
Савијених плећа и испуцалих руку као храстова кора, Миливоје је заједно са својом супругом Даницом, без имало воље, купио по њиви шта је остало иза јелена. Одличје је Миливоје правог српског сељака, на избораном лицу види се чист образ горштака који не жели туђе, већ хоће да наплати своје. Јада се и додаје да не зна коме да се пожали.
– Питам се да ли су пречи ови дивљаци или ми сељаци? Не знам кога то да питам, коме да се обратим да чује мој вапај. Јелени се сваке наредне ноћи враћају у њиву, али и у остале по селу, поједоше све. Бранимо се страшилима, постављамо ђакове, пластичне кесе, поклопце нижемо на канап, ограђујемо жицом, али џаба, и чобанице куда нам пасе стока јелени кидају, пасу отаву, а за краве шта остане. – каже овај планинац.
По речима становника Негбине, јелени већ годину и више крстаре селом, најчешће су по пољима када има отаве и детелине, затим се крећу до кањона Увца, подно брда Ниш, па до планинских засеока и висова Муртенице. Виђају их често, нису плашљиви, не боје се ни аутомобила, али пољопривредницима највише наносе штету на усевима, и као што рече деда Миливоје, уместо крава, репом је нахранио јелене.
Златар Инфо / Фото: Б. Илић
