Поводом актуелних расправа о статусу српског језика у Црној Гори, Александар М. Гајић објавио је отворено писмо Вуку Стефановићу Караџићу. Кроз књижевну форму и историјске референце, аутор износи своје виђење односа према језику, ћирилици и културном наслеђу.
Његово писмо преносимо у целини.
– Драги Вуче,
Код мене у Срему кажу да мртва уста не говоре. Међутим, понекад има тренутака када је тишина оних који су нас задужили током свог живота гласнија од речи живих.
Зато ти данас и пишем.
Не да те питам како си успео да створиш азбуку коју разуме сваки Србин, (најсавршеније фонетско писмо на свету) већ да ти кажем да се данас њоме тргује. Не, не продаје се за новац. Продаје се за мир у коалицији, можда за још један потпис или још један договор, вероватно и мандат. Да будем искрен, не знам детаље, сазнаћемо за који дан, недељу, месец…
Да, знам да ти је чудно, шта више и сам сам затечен. Док си ти пешице обилазио српска села, сакупљао речи и спасавао језик од заборава, данас се његов положај одлаже за неко погодније време. Кажу да није тренутак и да има пречих тема. Кажу и да је у питању само још овај компромис, као и онај пре пар недеља. Тако, ваљда, почиње сваки (српски) пораз. Не бринем се ја превише, јер ниједан народ није изгубио свој језик преко ноћи. Потребно је време за то, као и проневера завета оних који су обећали да ће га чувати, па су у међувремену закључили да постоји нешто важније од њега. Ако ниси знао, то је за њих Нови завет!
Теби су говорили да је немогуће угасити живи језик. Данас говоре да то баш није практично чувати од заборава, чак и од напада. Ти си у то време веровао да се народ окупља око слова, а данас неки верују да се народ окупља око политичких функција.
Ти си знао да се држава може изгубити, па поново створити, као феникс из пепела. То нас је најбоље Албанска голгота научила. Крвава стаза трагова у снегу од Мојковца до Крфа, исписала је историју једног народа на ћирилици довољно јасно и разумљиво да остане урезано у националну свест свих потомака оних који су дали своје животе за слободу, за будућност. Али, ако се народ одрекне свог језика и свог писма престаје да буде исти народ.
Зато ми је жао што ти данас не можемо јавити да је твоја борба коначно добила заслужени епилог. Напротив. Опет се подно Његошевог Ловћена расправља да ли српски језик сме да добије место које му припада. Опет се од онога што је право народа прави предмет политичке трговине. Највише боли што се то не чини под притиском непријатеља. Већ уз пристанак оних који су обећали да ће бити његови чувари. Чувари Косовског завета.
Историја ће, Вуче, једног дана записати ко је бранио српски језик када је било тешко. А још пажљивије ће записати ко је ћутао када је требало да говори, али и ко је трговао оним што није смео да изнесе на пијацу. Тај неко је продао прво историју, затим језик, још је остала само црква… али и она ће доћи на ред. Јуче су трговали крвљу предака, данас језиком који говоре, сутра на тезгу иду мошти Св. Василија Острошког.
Ни сам не верујем шта ти пишем. Људи мењају вечност за пролазност, верујући да је власт најважније одбранити, а не знају да се све у политици може надокнадити. Само се изгубљено национално достојанство најтеже враћа.
Ако наредних дана сретнеш горе Његоша, Лазу Костића, Јову Змаја, Бранка Радичевића, Црњанског, Дучића… реци им да не брину. Остало нас је довољно да одбранимо српски језик до последње “јоте”, иако се књига свела на свега једно слово.
Но, твоја азбука је преживела царевине, ратове, јаме, логоре и забране. Надам се да ће преживети и наше компромисе – написао је Гајић у писму.
Извор: нсуживо.рс