У удаљеном и неприступачном селу Мушићи код Косјерића, јака као стена, живи и дубоко гази девету деценију живота, жена коју Србија зна као мајку храброст. Жена која је на свом личном примеру најбоље показала да је најјачи човек на свету мајка.
За Олгу Бошковић (85) чуло је на десетине хиљада људи када је јавност сазнала да је ова старица свог болесног сина, шездесет његових година носила на леђима. Предраг је преминуо пре неколико година, а ова старица се покојног сина сећа са осмехом на лицу.
– Живим како морам сад кад су стигле године, некада ме руке боле и испадне ми тањир. Једна моја јетрва каже, па како да те не боле, чудо је да уопште након свега имаш руке на раменима. Али, мени за моје дете ништа није било тешко, још бих га носила да ми је поживео, прича за РИНУ бака Олга.
Иако је од рођења био болестан и дијагностификована му је церебрална парализа, Олга се херојски борила да њен Педо, како га је звала, не заостаје много за својим вршњацима и трудила се да му улепша сваки дан живота колико је могла.
– Нисам желела ми буде неписмен, иако школа није била баш близу пуне четири године ја сам њега на рукама носила до школе. Био је баш паметан и бистар. Сви су га волели, комшије и родбина. Водили су га често кад је била сезона косидбе у планину, то је обожавао, присећа се Олга.
Ова старица уз благи осмех каже, да се цео живот борила, што се каже као на Косову. Остала је млада удовица са децом, а једно дете било је болесно. Домаћинство је било на њеним плећима, као и тешки радови у њиви и око стоке. Али, Олга је све стизала.
– Педо се највише плашио да ћу ја да умрем пре њега, то му је био највећи страх и ноћна мора. Плашио се ко ће га и како пазити, у дом није хтео никако. Али, ето Бог га је поштедео тог његовог највећег страха. Ја сам сада све старија и све немоћнија, краве смо продали. Имам овце и кокошке па су ми то обавезе преко дана. Живим са сином који има баш великих здравствених проблема са ногом и снахом, а највећа радост су ми унуци и праунуци, прича бака.
Предраг је био изузетно талентован и све што у глави замисли могао је рукама од дрвета да направи. И даље у домаћинству Бошковића стоје његови радови, па чак и један цео ормар који је направио потпуно сам.
– Он је био самоук, гледао је једног комшију како ради и тако учио. Свашта је он за живота направио. Ја бих га ујутру однела у радионцу која је била изнад куће, онда одем да обављам послове на имању око стоке, увече кад он заврши понесем га кући. Баш је био веома талентован и поред болести која га је задесила мислим да смо успели некако да му улепшамо и олакшамо његов живот. Сви су га баш много волели и то је оно што ми је било најважније, да је био срећан, рекла је Олга.
Скромно живи од мале пензије, али бака Олга се не жали и каже да има све што јој је потребно. Младима мајкама је искрено поручила да се боре за своју децу и за своје мужеве, да чувају породицу јер је то најважније.
РИНА