Патријарх Павле није само говорио о скромности, доброти и вери – он их је живео. Зато његове речи и данас имају посебну тежину, а у срцима многих остао је упамћен као светац који је ходао међу људима.
На данашњи дан, 11. септембра 1914. године, рођен је човек кога многи и данас сматрају светитељем међу нама – патријарх Павле.
Био је 44. поглавар Српске православне цркве, али његов ауторитет није почивао само на високом црквеном чину. Поштовање народа стекао је начином на који је живео – тихо, скромно и без потребе да себе ставља изнад других.
У времену у којем се величина често мери положајем, богатством и моћи, патријарх Павле показивао је сасвим другачију врсту снаге. Возио се градским превозом, пешачио, сам поправљао одећу и обућу и живео без раскоши. Није од других тражио оно чега се сам није придржавао.
Његова једноставност није била поза нити пажљиво грађена слика за јавност. Била је природан израз дубоке вере и уверења да човекова вредност не зависи од онога што поседује, већ од онога што носи у себи и што чини другима.
Од Гојка Стојчевића до духовног оца српског народа
Патријарх Павле рођен је као Гојко Стојчевић у селу Кућанци, у Славонији. Рано је остао без родитеља, а детињство су му обележили скромни услови, болест и животна искушења.
Завршио је Богословију у Сарајеву, а потом студирао на Богословском факултету у Београду. Током Другог светског рата боравио је у више манастира, а посебно место у његовом животу имао је манастир Вујан, у којем је, тешко болестан, пронашао уточиште, молитву и пут ка монашком животу.
Замонашио се 1948. године и добио име Павле. За епископа рашко-призренског изабран је 1957, а на Косову и Метохији провео је више од три деценије. Делио је свакодневицу са монаштвом, свештенством и народом, обилазио светиње и сведочио о тешкоћама са којима се српски народ суочавао.
За патријарха српског изабран је 1990. године, уочи једног од најтежих периода новије српске историје. На челу Српске православне цркве остао је до смрти, 15. новембра 2009. године.
Предводио је Цркву у годинама ратова, прогона, санкција, сиромаштва и дубоких подела. И управо тада, када су речи лако постајале оружје, непрестано је позивао да се сачувају људскост, вера и образ.
Његов најпознатији позив – „Будимо људи“ – није био обична изрека. Био је сажетак читавог његовог живота.
Није проповедао оно што сам није живео
О патријарху Павлу остале су бројне приче које се и данас препричавају. Да је сам носио своју торбу, да није тражио возача када је могао да иде пешице или градским превозом, да је поправљао ципеле и одећу и да није допуштао расипање.
Али његова величина није била само у томе што је живео скромно. Она је била у потпуном складу између његових речи и дела.
Патријарх Павле није говорио једно, мислио друго, а радио треће. Његова вера није била намењена само олтару и беседама, већ свакодневном животу – односу према слабијем, сиромашном, болесном, противнику и сваком човеку.
Због тога су га поштовали и они који нису били верници. У његовим порукама препознавали су оно што превазилази верске и политичке поделе: позив да се остане човек чак и онда када околности нуде оправдање за супротно.
„Можемо да бирамо хоћемо ли бити људи“
Међу мислима које се најчешће везују за патријарха Павла јесте порука:
„Човек не може да бира време у којем ће се родити и живети, али може да бира хоће ли бити човек у том времену.“
У тој реченици сажета је идеја личне одговорности. Нико од нас не бира историјске околности, невоље, неправде и искушења са којима ће се суочити. Али свако бира како ће на њих одговорити.
Тешко време, поручивао је својим животом, не даје човеку право да престане да буде човек. Напротив, управо се у невољи најбоље види колико у нама има доброте, честитости и храбрости.
Сличну поруку носи и кратка мисао:
„Ако сви људи чине зло, ти немој.“
Њена снага је у једноставности. Туђе зло није оправдање за наше. Чак ни када погрешан пут изабере већина, човек остаје одговоран за сопствени избор.
Човек је онолико човек колико је хуман
Патријарх Павле често је подсећао да вера без љубави према ближњем остаје празна форма.
„Не заборавимо никада да смо људи – а људи смо онолико колико смо хумани.“
Хуманост за њега није била апстрактна вредност. Она се доказивала односом према ономе коме је потребна помоћ, према слабијем и незаштићеном, али и способношћу да се не узврати злом на зло.
У истом духу је и порука:
„Чувајмо се да не учинимо никоме оно што не желимо да нама други чини.“
У тој једноставној мери садржана је основа сваког здравог односа међу људима. Пре него што некога осудимо, повредимо или понизимо, довољно је да се запитамо како бисмо се осећали да смо на његовом месту.
Скромност као слобода, а не одрицање
Патријарх Павле није скромност доживљавао као беду нити као казну. За њега је она представљала слободу од похлепе, сујете и сталне потребе да човек има више од других.
„Не тражи много, да не би било да тражиш туђе.“
Ова мисао упозорава да жеље лако могу прерасти у грамзивост. Када човеку никада није довољно оно што има, он почиње да посеже за оним што му не припада – не само за туђим новцем и имовином, већ и за туђим правима, миром и достојанством.
Његов живот показивао је да једноставност није знак слабости. Онај коме није потребно много да би био задовољан теже постаје заробљеник новца, положаја и моћи.
„Живот нам је дат да учинимо нешто добро, а не да уживамо у злу.“
Том поруком човеков живот добија смисао у делању. Није довољно само не чинити зло – потребно је оставити иза себе макар једно добро дело, утеху, помоћ или реч која ће другоме олакшати терет.
Вера не уклања терет, али даје снагу да се издржи
Патријарх Павле није обећавао живот без патње. И сам је прошао кроз рано сиромаштво, губитке, болест, ратове и страдања народа којем је припадао.
Зато његове речи о вери нису настале из удобности, већ из личног искуства.
„Коме је тешко, нека се моли Богу – и биће му лакше.“
Молитва, у његовом учењу, није значила бекство од проблема. Она је била начин да човек сачува унутрашњи мир, добије снагу и не дозволи да га несрећа претвори у некога ко више не препознаје ни себе ни друге.
Уз то се везује и стара хришћанска порука:
„Стрпљен – спашен.“
Стрпљење овде не значи пасивно трпљење неправде, већ способност да човек не доноси одлуке у гневу, очајању или мржњи. То је снага да се сачека, издржи и остане на правом путу чак и када је он тежи.
Бог не тражи чуда, већ да будемо људи
Једна од порука које најбоље описују патријарха Павла гласи:
„Бог не тражи од нас да чинимо чуда, него да будемо људи.“
У њој нема великих захтева ни недостижних подвига. Бити човек значи говорити истину, не газити слабијег, помоћи када можемо, признати сопствену грешку и не градити своју срећу на туђој несрећи.
Управо због тога његове речи разумеју и они који нису верници. Оне не траже савршенство, већ свакодневни напор да будемо бољи него јуче.
Најтеже је ускладити речи, мисли и дела
Патријарх Павле упозоравао је и на лицемерје, једну од најчешћих људских слабости:
„Чувајмо се да нас не понесе дух овога света, да не говоримо једно, мислимо друго, а радимо треће.“
Човек се не мери оним што говори о себи, већ оним што ради када га нико не посматра. Зато је доследност била једна од најважнијих одлика његовог живота.
Са истом поруком повезује се и мисао:
„Није тешко бити добар, треба само бити човек.“
Доброта не захтева велику моћ, богатство нити посебан положај. Понекад је довољна пажња, уздржана реч, пружена рука или одлука да некоме не учинимо неправду иако бисмо могли.
„Онај ко у себи нема љубави, тај у свему налази мане.“
Ова реченица говори колико наш поглед на друге зависи од онога што носимо у себи. Човек испуњен горчином свуда проналази разлог за осуду, док онај који носи љубав не затвара очи пред грешкама, али у другоме и даље види људско биће.
Отишао је патријарх, остао је путоказ
Патријарх Павле преминуо је 15. новембра 2009. године у Београду. На његовом последњем испраћају окупиле су се стотине хиљада људи, сведочећи колико је дубок траг оставио у народу.
Иза њега нису остале палате, богатство нити споменици подигнути сопственој величини. Остао је пример човека који је највиши положај у Српској православној цркви носио без гордости и којем патријаршијски трон није сметао да остане близак обичном човеку.
Зато се патријарх Павле не памти само по ономе што је говорио, већ по томе што је својим животом потврдио сваку своју реч.
У свету у којем се много говори, а мало тога заиста живи, његов тихи позив остао је гласнији од многих говора:
24седам