Омиљени и никада заборављени српски патријарх Павле рођен је на данашњи дан 1914. године у селу Кућанци, код Доњег Михољца у Славонији. Рођен је као Гојко Стојчевић и постао један од највољенијих поглавара Српске православне цркве.
Својом скромношћу, мудрошћу, истинољубивошћу и бригом за човека, патријарх Павле за живота је стекао поштовање милиона људи, без обзира на њихова уверења.
Његове једноставне речи и начин живота остали су снажно сведочанство вере и човекољубља.
Посебно место у његовом животу заузима манастир Вујан код Чачка. Године 1944, док је боловао од туберкулозе и лекари му предвиђали свега неколико месеци живота, Гојко је отишао у манастир Вујан, где се, како је сведочио, опоравио захваљујући молитви. У знак захвалности, сам је изрезбарио дрвени крст који се и данас чува у манастиру.
Иако су му лекари предвиђали само неколико месеци живота, тад искушеник у манастиру Гојко Стојчевић, а касније српски патријарх Павле, доживео је исцелење. У знак захвалности ручно је изрезбарио мали дрвени крст који се и данас чува у манастирској ризници као светиња.
У овом шумадијском селу поносни су што је патријарх оздравио управо овде и да се то не би заборавило мештани су покренули иницијативу да се стаза којом је пролазио назове по њему – Стаза патријарха Павла.
– То је стаза здравља и стаза исецелења. Сигуран сам да за Србе има симболичку вредност. Треба да пратимо стазу патријарху Павла и као појединци и као народ. Сама шетња овуда има лековити значај и даје мир – каже мештанин.
Четири године касније, 1948. године, патријарх Павле замонашио се у манастиру Благовештење у Овчарско-кабларској клисури, где је од свог духовника Макарија примио монашки чин и име Павле.
На трону Светог Саве провео је 19 година. У време његовог патријарховања основана је Академија Српске православне цркве за уметност и конзервацију, веронаука је враћена у јавне школе, а Богословски факултет поново је постао део Универзитета у Београду.
Патријарх Павле упокојио се 15. новембра 2009. године, у 95. години, на Војномедицинској академији у Београду. По сопственој жељи, сахрањен је у манастиру Раковица.
Његов живот оставио је снажну поруку да величина човека није у ономе што има, већ у ономе што даје другима, својим животом, речима, вером и добротом.
Извор: РИНА