Цвет Наталијина рамонда, назван по краљици Наталији Обреновиц́, симболизује Дан капитулације Немачке у Првом светском рату у Србији.
Овај нежни цвет познат је по својој невероватној издржљивости и под надимком „цвет феникс“, јер чак и кад се потпуно осуши, може поново да оживи када се залије.
Баш као што је и Србија успела да стане на ноге након исцрпне борбе. Реч је о угроженој и реткој врсти — која живи само на подручју централног Балкана, у Србији, Македонији и северној Грчкој. Овај цвет се може нац́и на истоку Србије, а највише га има на планини Ниџе, чији је врх Кајмакчалан био поприште славне битке у Првом светском рату, у којој су се српски војници борили под командом војводе Живојина Мишиц́а.
Простире се на надморским висинама од 350 до 2200 метара и расте на изузетно неприступачним местима, углавном у клисурама, на кречњачким стенама где је суво и хладно.
И због тога се повезује са Првим светским ратом јер су се управо у оваквим областима одвијале преломне битке у завршници рата. Посебно је занимљиво што Наталијина рамонда спада у древне, практично фосилне врсте.
Она је остатак суптропске флоре, вероватно из Африке, који је преживео ледено доба и потом се повукао у скривене делове Балкана.
Цвет је открио доктор Сава Петровиц́ у околини Ниша 1884. године и спада у угрожену врсту у нашој земљи, а чува се у Ботаничкој башти у Београду. Позадина значке са цветом рамонде је зелено-црна, што су боје Албанске споменице, а споменица и значака заједно чине амблем Дана примирја.
Спутник
