Епидемија хантавирусних инфекција која се десила на крузеру у Јужном Атлантику, а у којој је до сада оболело шест особа (од којих су три преминуле), изазвала је доста медијске пажње и довела до узнемирења јавности.
С обзиром на то да се ради о болести која је у одређеном облику присутна и у нашој земљи, Институт за јавно здравље Србије „Батут“ објављује основне информације о хантавирусним инфекцијама, њиховим узрочницима, начину како се преносе и испољавају код људи, као и могућностима превенције и лечења.
Хантавирусне инфекције представљају групу зооноза изазваних вирусима из фамилије Хантавиридае. Природни резервоари ових вируса су глодари, а човек се најчешће инфицира инхалацијом аеросола контаминираног излучевинама (урином, фецесом или пљувачком) заражених животиња.
Пренос са човека на човека је изузетно редак и забележен је само код појединих сојева. Процењује се да се широм света сваке године догоди од 10.000 до преко 100.000 инфекција, са највећим бројем случајева у Азији и Европи.
Хантавирусне инфекције се клинички најчешће испољавају кроз два основна синдрома: хеморагијска грозница са бубрежним синдромом (ХГБС), која је у нашој земљи позната и под називом мишја грозница, и хантавирусни плућни синдром (ХПС).
Хеморагијска грозница са бубрежним синдромом се претежно јавља у Европи и Азији, а изазивају је вируси као што су Хантаан, Добрава-Београд и Пуумала.
Болест обично почиње нагло, са високом температуром, главобољом, боловима у леђима и стомаку, као и општом слабошћу, а касније се развијају бубрежни (слабије излучивање до потпуног престанка излучивања мокраће) и хеморагијски синдром (повећана пропустљивост крвних судова и крварења у кожи, слузокожама и органима). Смртност је релативно ниска и креће се од 1% до 15%.
Хантавирусни плућни синдром (ХПС), познат и као хантавирусни кардиопулмонални синдром, јавља се углавном у Северној и Јужној Америци, а најчешће је повезан са Син Номбре вирусом. За разлику од ХГБС, ХПС се карактерише доминантним захватањем плућа. Почетни симптоми су неспецифични и подсећају на грип (температура, малаксалост, болови у мишићима), али се брзо развија респираторна инсуфицијенција. ХПС има знатно вишу стопу смртности у односу на ХГБС, често између 30% и 50%.
Основна разлика између ХГБС и ХПС је у циљном органском систему и, последично, у клиничкој слици. Док ХГБС примарно погађа бубреге и карактерише се поремећајем функције бубрега и могућим крварењем, ХПС доминантно захвата плућа и доводи до тешке респираторне инсуфицијенције. Географска дистрибуција је такође различита: ХГБС је типична за Европу и Азију, док се ХПС јавља у Северној и Јужној Америци.
Код већине хантавируса, укључујући оне који изазивају ХГБС у Европи (нпр. Пуумала и Добрава-Београд вирус), није доказан пренос међу људима. Инфекција се готово увек стиче контактом са излучевинама заражених глодара. Међутим, код Андес вируса у Јужној Америци је потврђен ограничен интерхумани пренос, најчешће у блиском контакту (нпр. чланови породице, здравствено особље) путем респираторних секрета током ране фазе болести.
У Србији је за последњих десет година регистровано 127 случајева ХГБС. У 2024. години је пријављено 11 оболелих особа од хеморагијске грознице са бубрежним синдромом, са стопом инциденције 0,17 на 100.000 становника. Регистрован је један смртни исход, док епидемијског јављања ове болести у 2024. години није било. Током 2025. године забележена су само два случаја ХГБС, без смртних исхода.