У селу Бранчић код Љига, тамо где се дан мери по сунцу, а живот по раду, живи Богдан Нешовић, дечак од само седам година који све зна о селу и сеоским пословима и то више него многи три пута старији. Његове руке су мале, али навикле су на посао. Док друга деца броје лајкове и нивое у игрицама, Богдан броји краве, овце, јаја у гнезду и јутра проведена у штали.
– Имамо две краве. Ја их храним, чистим шталу. Имамо домаће кокошке граорке, носе сваки дан, ја редовно скупљам јаја. Имамо једанаест оваца у тору, једну сам ја добио на поклон. Јагње се неке два пута годишње. Козу муземо, млеко користимо за нас. Пије сека, добро је за здравље – објашњава Богдан док показује животиње.
Угледа се и учи од свог деке
Много тога је видео од својих родитеља, али највише воли да ради са својим дедом Петком од кога је ипак највише научио када су послови у домаћинству у питању. Њих двојица били су нераздвојни тандем током ове летње сезоне.
– Ја и деда смо све радили. Имамо око четири и по хектара земље. Косимо, имамо све машине. Трактор је тридесетпетица, ставили смо му нове гуме. Стар је, мислим око четрдесет година, али нас добро служи. Плугове немамо, али то није препрека. Кад оремо, позајмимо од комшије. Ја сам још увек мали и идем у школу, кренуо сам у први разред и баш сам се тешко навикао што нисам по читав дан на имању, али сада волим и школу. А највише волим село и живот у њему – каже искрено малени Богдан.
На свог сјајног дечака наравно поносни су пре свега родитељи, али и баба и деда.
Предности живота на селу
– Поносни смо на њега. То је једно дивно дете које се са седам година изненађујуће добро разуме у све, у пољске радове, у послове у кући, у живот. Он је наш понос и наша узданица, сложно кажу деда и баба, док га гледају како сигурним кораком иде према тору.
Богданова мајка Маја отворено и искрено говори о томе како је њен син одрастао.
– Богдан је мој првенац. Касније сам родила и ћерку. Супруг је превише заузет пословима у Горњем Милановцу, а ја сам преокупирана бригом о ћерки, уз коју морам стално да будем. Тако да су Богданово васпитање и све што је научио, заправо дело бабе и деде – каже Маја.
У њеном гласу нема туге, само захвалност. Јер зна да је њен син одрастао уз људе који су га научили како се живи, а не само како се постоји. У времену када многи беже са села, Богдан у Бранчићу показује да будућност још има јак корен.
Извор: Блиц/Фото: Рина
