Нешто после 21.30 у недељу, Александар Вучић, доминантна фигура српске политике већ готово деценију и по, признао је пораз своје стране на парламентарним изборима у земљи. Гласови још нису били пребројани, рекао је, али су рани узорци били јасни: његова страна вероватно неће достићи број мандата потребан за већину у српском парламенту са 250 места. Студентска листа, која је синоћ победила на изборима, постигла је нешто историјско. Али њена средства и методе биће подробно испитивани у недељама које долазе.
Избори су открили још нешто, подједнако важно, што не би требало занемарити: јаз између карикатуре Вучића — аутократе, диктатора, тиранина, човека који тежи тоталитарној власти — и стварног човека, који се понео као одговоран демократски државник. Један бивши европски шеф државе, који се састао са Вучићем пре неколико недеља, рекао ми је да је главна брига српског лидера била да спречи хаос и насиље. Располагао је веродостојним обавештајним подацима да би га тесна победа изложила оптужбама за манипулацију. Вучић изазива екстремне реакције.
Сам сам га упознао као пристојног, ученог и интелектуално радозналог човека. Не слажем се с њим у безброј ствари, али, пошто сам путовао по бројним деспотијама и из њих извештавао, никада ми није деловао као човек саткан од диктаторског материјала. По темпераменту и интелекту, тешко да би могао бити различитији од Нарендре Модија. Његово признање пораза у недељу показало је какав је човек.
Током кратке предизборне кампање, Вучићеви противници у земљи и иностранству уложили су огромну енергију у то да га представе као силника који кује планове за крађу избора. Њихове тврдње постајале су све хистеричније како се гласање приближавало. Сама чињеница да је Вучић учествовао на изборима, на којима се бивши председник грчевито борио за место премијера, представљана је као доказ да је он балкански двојник Владимира Путина. Румен Радев из Бугарске недавно је обавио исту смену функција, без икакве контроверзе. Али зашто се замарати примерима лидера из непосредног суседства који долазе из земаља ЕУ када се може призвати застрашујући Путинов модел?
Неки су тврдили да је Путин лично осмислио „пакет за спасавање“ како би спасао Вучићев „режим“. Уважени стручњаци, удобно смештени у страним тинк-тенковима, износили су детаљне сценарије о томе како ће Вучић прогласити себе победником, а састављани су и апели западним владама да интервенишу. У свему томе занемариван је једини глас који је требало чути — Вучићев. Он је говорио свакоме ко је хтео да га саслуша да ће признати резултате избора ако изгуби и да исто такво поштовање очекује од друге стране.
Вучић је направио безброј грешака, што је и сам признао током кампање, и у понедељак неће недостајати чланака који ће их детаљно описивати. Али неки од његових најжешћих критичара одувек су испољавали многе од најекстремнијих мана које су му приписивали. Недеља је почела бруталним физичким нападом на Вучићеву осамдесетогодишњу мајку, Ангелину, док се враћала кући након што је гласала. Интервјуисао сам њу и њеног супруга раније ове године и тада ме је посебно запањила скромност њихових животних прилика. Живели су у малом стану, без икаквог луксуза. То ми је нарочито упало у очи јер сам управо био извештавао за Неw Yоркер о изборима у Мађарској, на којима је свргнут Виктор Орбан, човек са којим се Вучић често пореди. Њих двојица тешко да би могла бити различитија. Орбанов отац живео је у кући надомак Фелчута која представља копију неке мале европске палате.
Орбан је дошао на власт у релативно либералној европској земљи, а затим се учврстио на власти тако што је екстремни национализам и нетрпељивост учинио прихватљивим политичким ставовима. Његов режим био је препун огорчених хомофоба и ксенофоба. Вучић, ватрени националиста који је постао умерењак и први пут доспео на високу функцију 2012. године, кренуо је у супротном смеру. Иако вешт политичар, умео је да се понаша на начин који нимало није личио на политичара.
Године 2017. именовао је Ану Брнабић, отворено геј политичарку, за председницу владе. Наводно „либерална“ опозиција у Србији била је огорчена, а моћна православна црква бесна. Брнабић — „спали кучку“, како су је називали њени просвећени критичари — била је изложена бујици увреда. Вучићеви најближи саветници саветовали су му да одустане, да сачува свој драгоцени политички капитал за неку другу битку. Одбио је, јер је, како ми је рекао, желео да се српско друштво једном заувек ослободи ове „болесне предрасуде“. Његова упорност се исплатила. Деценију касније, више није ништа необично да геј особа буде на положају моћи.
Орбан је имао погубан утицај на Европу. Фрејзер Нелсон, некадашњи уредник часописа Тхе Спецтатор, писао је о подмуклим настојањима изасланика мађарског лидера да успоставе везе са тим часописом. Вучић се разликовао од Орбана, али је, када сам га притиснуо тим питањем, одбио да га се одрекне. Поштовао је Орбана, са којим је радио на сахрањивању преосталих анимозитета између Србије и Мађарске, и није намеравао да га се одрекне само зато што је изгубио изборе. Како ми је рекао: „Лојалност мора нешто да значи.“ Мало је успешних политичара који заступају такво уверење.
Вучићева Србија, упркос свим погрдама упућеним на њен рачун, никада није била Орбанова Мађарска, па чак ни Индија Нарендре Модија. Супротно тврдњи да је контролисао све медије, Вучић је заправо био непрестано на мети осуда у значајним деловима медија, који су у Србији дубоко подељени. Ти напади, који су део описа посла сваког политичара, постали су изузетно ружни током протекле две године. Проширили су се и на његову супругу и њиховог младог сина. Једна не безначајна опозициона личност тврдила ми је да је Вучић ванбрачно дете албанског оца и да сарађује са Западом како би предао Косово Албанцима.
А ту је и измишљотина о „Сарајевском сафарију“: сложена превара према којој су богати западноевропски туристи плаћали Србима, укључујући и Вучића, да би се забављали ловећи Босанце током опсаде босанске престонице. Ниједан озбиљан уредник не би објавио такву причу да је њен предмет био неки други политичар. Али пошто је реч о Вучићу, прича је преузета, добила је простор и публику. Исто важи и за тврдњу да је Вучић употребио звучно оружје како би растерао демонстранте у земљи. За то никада није постојао ни најмањи траг независних доказа, али то није нимало омело ширење те тврдње као да је реч о чињеници. Па ипак, након 14 година на власти, Вучић је освојио готово 40 одсто гласова.
Хоће ли се катарзични занос који је изазвала победа студентског покрета сада претворити у кохерентну и способну власт? Најближи пример студентском покрету у Србији који могу да наведем из демократског света јесте Покрет Џеј Пи, који је 1977. године срушио Индиру Ганди. Убрзо се распао. Покрети идеолошки шаролики попут калеидоскопа, окупљени у жестоком противљењу једној личности, тешко се сналазе на власти. Српски студентски покрет, упркос свим својим врлинама, обилује недостацима. Особине које су му помогле да победи не морају нужно да му помогну и да влада. Нема лидера. Његови чланови крећу се од хуманих секуларних демократа и идеалиста до квазифашистичких ултранационалиста које покреће застрашујућа мржња према Албанцима, босанским муслиманима, Европљанима и странцима уопште. У почетку сам био наклоњен том покрету, али сам постајао све мање одушевљен њиме након сусрета са његовим активистима.
Када дође на власт, покрет ће морати да расподели министарска места, попуни државне службе и амбасаде, умири стране инвеститоре и привуче нова међународна улагања, као и да поштује постојеће обавезе. Од пројекта изградње Београда на води, који подржавају Уједињени Арапски Емирати, до Експа наредне године, будућност сваког великог пројекта који отвара радна места сада је доведена у питање.
А ту је и спољна политика. Хоће ли нова влада прекинути историјске везе Србије са Русијом? Ако то учини, суочиће се са побуном унутар сопствених редова. Хоће ли поново оживети настојања Београда да се придружи Европи, чији је услов помирење са отцепљењем Косова? Ако то учини, изазваће експлозију незадовољства у земљи. Хоће ли стати уз Украјину, а да притом не отуђи Москву, и сачувати корисне економске односе са Кином, а да не наруши све снажнији стратешки однос са Сједињеним Државама?
Природа покрета који је дошао на власт значиће да ће свака одлука коју донесе разбеснети неки његов део — све док се не распадне или не пронађе нов начин управљања. Значај уравнотежених међународних односа — а Вучић је у тој вештини био најспретнији политичар још од Јосипа Броза Тита — постаће очигледан у месецима који долазе. Док Европа и остатак света тону у раздобље дубоког хаоса, претпостављам да ће Срби поново почети да цене стабилност коју је Вучић донео својој земљи.
Можда ће нас нова влада све изненадити. Али вероватније је да ће се урушити под теретом сопствених противречности. Насупрот њој стајаће уједињена опозиција коју ће предводити Вучић, за кога би овај пораз на крају могао да се покаже као благослов. Бес — делом оправдан, делом сам себе обнављајући — који је паралисао Србију током протекле две године сада је добио прилику да се испољи. Ослобођен обавеза које носи власт, Вучић ће се реорганизовати и прегруписати. Његови наследници ће, у међувремену, морати да се суоче са искушењима управљања државом. Србија никада није познавала благостање какво данас ужива, а оно је производ Вучићевих година на власти.
Следећи велики избори, председнички избори у Србији, већ су пред вратима. Можда грешим, али ако нова влада не успе да се уједини, претпостављам да ће српски бирачи на децембарским председничким изборима зажалити због свог избора. Вучићу је Уставом забрањено да се кандидује за председника, али његов политички пут далеко је од завршетка. Како је недавно рекао, не иде никуда. Остаће у Србији и наставити борбу. Не отписујте га.
Извор: Курир