Кретање цена електричне енергије у наредном периоду биће диктирано макроекономским обавезама и реалним трошковима пословања система.
– Душан Васиљевић каже да ће цена струје поскупети, јер је усклађивање са ММФ-ом одложено због избора, али се поскупљење не може избећи.
– Наводи да ЕПС зависи од термоелектрана које дају више од 60 одсто производње, док лош квалитет домаћег угља повећава трошкове и загађење.
Енергетска криза и унутрашњи проблеми у Електропривреди Србије (ЕПС) поново су у фокусу стручне јавности, отварајући кључна питања о одрживости цена, оперативној ефикасности највеће државне компаније и заблудама које прате управљање националним енергетским ресурсима.
Стручњак за енергетику Душан Васиљевић каже да је кретање цена електричне енергије у наредном периоду диктирано макроекономским обавезама и реалним трошковима пословања система.
Усклађивање цена
Усклађивање цена струје са тржишним и договореним параметрима, попут аранжмана са Међународним монетарним фондом (ММФ), представља корак који се из изборних или социјалних разлога може привремено одлагати, али се на дуге стазе не може избећи. Одржавање вештачки ниских цена директно урушава инвестициони потенцијал ЕПС-а и онемогућава неопходне захвате у модернизацију мреже, наводи Васиљевић.
– Цена струје ће наравно поскупети, јер је то договор са ММФ-ом и то се због избора није догодило почетком септембра, али се поскупљење не може избећи – сматра саговорник.
Када је реч о функционисању Електропривреде Србије која је повећала увоз угља, али и електричне енергије, Васиљевић подсећа да се Србија и даље ослања на термоелектране које обезбеђују више од 60 одсто укупне производње електричне енергије.
– Међутим, оперативна ефикасност ових постројења је на незадовољавајућем нивоу. Домаћи угаљ који се експлоатише из наших копова изузетно је ниског квалитета, што приморава систем на принудни увоз угља, примера ради из Индонезије, како би се надоместили недостаци и обезбедио минимум стабилности у раду блокова – наводи он.
Оваква пракса не само да драстично поскупљује целокупан процес производње електричне енергије, већ производи и несразмерно високе еколошке штете у виду загађења ваздуха, стављајући ЕПС пред двоструки изазов, како да задовољи енергетске потребе привреде, а да притом испоштује строге еколошке стандарде Зелене агенде.
У јавности се често намеће теза да је решење свих проблема у енергетском сектору аутоматска приватизација државних предузећа. Стручна анализа, међутим, демантује ову тезу кроз конкретне примере из међународне праксе.
– Власништво над компанијом само по себи не одређује њену ефикасност. Најбољи пример за то је чешка национална електроенергетска компанија ЧЕЗ, која је у већинском државном власништву, али послује изузетно успешно, профитабилно и конкурентно – не само на домаћем тржишту, већ широм Европе. Тајна успеха не лежи у приватизационој структури капитала, већ у квалитету управљања и постојању здравог институционалног оквира – објашњава Васиљевић.
Ефикасније пословање
Према његовим речима, главна препрека ефикасном пословању ЕПС-а у протеклим годинама била је ерозија стручног кадра и превелики утицај политике на управљачке структуре. Покушаји да се кроз привремена кадровска решења из иностранства реше дубински проблеми система често су били неуспешни јер избор појединаца није био праћен адекватним системом одговорности и професионалним ауторитетом.
Решење за компанију овог калибра јесте примена тржишних принципа у вођењу кадровске политике, сматра Васиљевић.
– Као што је у бизнису уобичајено да се за вођење комплексних система ангажују врхунски, доказани менаџери са вишегодишњим међународним искуством и да се ти стручњаци адекватно плате, исто правило мора важити и за државне енергетске гиганте – наводи он.
Када се управљање препусти професионалцима изнутра или са стране, а политички утицај сведе на нулу, државна компанија може функционисати са максималном ефикасношћу. До тада, реструктурирање ЕПС-а остаће сложен процес који захтева политичку вољу, здрав разум и корениту промену управљачке културе, закључује Васиљевић.
kurir.rs

