Воћњаком Радмиле и Радише Андрејића из Бобова код Свилајнца са више од 1.300 стабала шири се опојни мирис. Они ових дана косе траву око расцветалог дрвећа, а једна воћка привлачи пажњу.
Поред аутохтоних сорти попут јабука петровача и колачара на четири хектара гаје и каки јабуке, мушмуле, боровнице, бадеме, орахе а најмлађа им је зинзула – кинеска урма! Кажу нам да је то права витаминска бомба јер има четири пута више витамина Ц од појединих цитруса.
Бодљикаве, танке гране, које имају и трње, добиле су зеленкасто лишће. Ускоро ће се формирати и округли цветови, а из њих, касније, очекују плодове.
– Засадили смо четрдесетак стабала. Имамо ситнију и крупнију сорту, али су истог укуса. Укус је најлепши кад се једу чим се уберу, али могу и дуго да се чувају у фрижидеру или да се вакуумирају и чувају на хладном – прича Радмила за Информер.
Зелени плодови су, описује нам, слатко-киселкастог укуса, а тек када почну да се шарене, односно да добијају браон флеке, онда су потпуно зрели, мекши и најслађи.
– Укус је најближи комбинацији укуса јабуке, крушке и диње. Кад су зреле и одстоје, мекше су и некако сунђерасте. У средини имају шпицасту коштицу, као маслина – наставља Радмила.
Саднице достижу висину и до пет метара, подносе велике минусе, не прскају се, али морају да се орезују. Траже воду, посебно ако је суша.
– Зинзуле смо први пут окусили пре неколико деценија на Црногорском приморју. Биле су хрскаве, сочне и слатке. Права посластица за љубитеље воћа. Како их код нас није било, мој супруг Раде купио је прве саднице у Црној Гори. И, ето нама радости! – прича домаћица.
Прве две године гледали су у бодљикаве, танке гране, али онда су дочекали и плодове.
– Као и у свему, треба рада, труда, воље. Крајем септембра, почињемо да беремо плодове. У зависности од године, рађају до 10 килограма по стаблу. Од зинзула се прави пекмез и пече ракија „зинзуловача“ – смеје се Радмила.
Иако су одавно, како каже „начели“ седму деценију, Андрејићи не желе да пензионерске дане проводе уз телевизију, већ су, чим су се вратили са привременог рада у иностранству, засукали рукаве и наставили да раде.
У њиховом воћњаку на 230 метара надморске висине, имају посла.
– Тако одржавамо физичку кондицију, а зинзула штити наше здравље. Не памтимо кад смо последњи пут били код лекара – наводи Радиша.
Извор: Информер