Српска православна црква прославља данас Видовдан, један од највећих српских празника. Значај Видовдана за српски народ проистиче из историјских догађаја који су везани за тај датум, пре свих је најзначајнији Косовски бој, односно погибија кнеза Лазара.
Стога се данас даје помен кнезу Лазару Хребељановићу и српским ратницима погинулим у бици с Турцима на Косову пољу 1389. године. Српску војску против Турака у тој бици предводио је кнез Лазар. Од тада, борба за ослобођење земље од Турака укорењена је у српску традицију.
То је према мишљењу историографа, важан датум у колективној свести српског народа и један од темеља колективног идентитета. Симболизује слободу, отпор туђину, неговање патриотизма, националног бића, витештва и херојства, али и прекретницу после периода успона под владарима из династије Немањића.
Посебан значај Видовдан је добио у време стварања нове српске државе, а као званичан државни празник уведен је 1889. на 500. годишњицу Косовског боја, па се од тада слави и црквени празник Светог великомученика кнеза Лазара и светих српских мученика.
Кнеза Лазара Срби не памте само по храбрости у бици на Косову, већ и по томе што је изградио многе манастире и друге задужбине. На икони се кнез Лазар представља у царској византијској одори али без круне на глави. У левој руци држи своју главу а у другој крст.
Видовдан није празник радости, не игра се и не пева, већ се људи присећају палих ратника и обилазе њихове гробове.
Страдању српских војника је посвећен споменик подигнут на Газиместану 1953. године, рад Александра Дерока, а на месту битке на Газиместану као ендемска врста, цвета црвени косовски божур.
На пољу Косову 1389. одиграла се пресудна битка између српске и турске војске, која је отворила врата Турцима за даљи продор у Европу. Претпоставља се да је турски султан Мурат И, који је на Косово стигао са синовима Бајазитом и Јакубом, предводио 40.000 војника, а да је српски кнез Лазар Хребељановић сакупио 25.000 бораца.
Слава им и хвала!
Одломак беседе Светог Владике Николаја одржане на 550. Видовдан у манастиру Раваница 1939. године
Душа моја испуњена је великим узбуђењем на овоме месту и у овај дан када излазим пред вас да искажем оно што се речима исказати не може.
Чији си ти, мали народе српски?
„Ми смо потомци Косовских јунака који се жртвоваше за крст часни и слободу златну; самоникле и бујне гране народног дрвета које на Косову би скресано до стабла, и стабло срубљено до близу корена. Не усахну то дрво, јер га крв крсних мученика оживотвори. Не осуши се срубљено стабло, јер царство небесно, које витези крста изабраше, даде му снагу да озелени и пусти гране.
Ми смо потомци тих покајника, од којих се родише устаници; потомци смо тих устаника, од којих се роди други и трећи појас устаника, док и ми најзад не стигосмо на позорницу живота, да завршимо дело устаничко и да сагледамо у наше дане лепо лице слободе на целој земљи југословенској.
Ето нам одговора на питање, чији смо ми.“
Извор:serbianaart.rs/фото:илустрација
