Док себе представљају као наводно „културнију“, „модернију“ и „лепшу“ Србију, у пракси су њихови најпрепознатљивији симболи увреде, претње, псовке, линч неистомишљеника и – средњи прст за грађане.
Већ годину и по дана грађани Србије слушају пароле о „променама“, „правди“, „слободи“ и наводној борби за боље друштво. Међутим, што дуже трају блокаде и политички перформанси опозиционих активиста и студентских листа, то једно питање постаје све гласније – шта је заправо њихов политички програм?
Јер осим буке, блокада, агресије и константног изазивања хаоса, јавност ни данас није добила одговор на најважнија питања која се тичу државе и националних интереса. Нема јасног става о Косову и Метохији, нема одговора о Републици Српској, нема озбиљног економског плана, нема визије развоја земље, нема конкретних решења за грађане.
Уместо програма – грађани Србије свакодневно добијају блоцкаде, изазивање насиља, увреде…
И управо ту се види суштина читаве њихове политике. Када неко месецима избегава да каже шта мисли о кључним националним питањима, а истовремено једину „енергију“ показује кроз блокаде, провокације и инциденте, онда постаје јасно да политички програм практично и не постоји.
Културни средњи прст
Оно што, међутим, постоји и што се веома јасно види јесте култура насиља и агресије.
Док себе представљају као наводно „културнију“, „модернију“ и „лепшу“ Србију, у пракси су њихови најпрепознатљивији симболи увреде, претње, псовке, линч неистомишљеника и – подигнут средњи прст.
Средњи прст постао је њихова политичка порука.
Не дијалог. Не идеје. Не програм. Никако аргументи.
Већ провокација.
Када средњи прст постане основно средство политичке комуникације, онда то више није израз никаквог бунта нити симбол борбе за боље друштво. То постаје показатељ немоћи, политичке празнине и потпуне неспособности да се грађанима понуди било какво озбиљно решење.
Јер озбиљна политика не води се урлањем на улици, вређањем грађана и демонстрирањем примитивизма пред камерама.
Озбиљна политика подразумева ставове, одговорност и спремност да се грађанима каже шта нудите држави. А управо тога нема.
Зато данас све више људи примећује да се иза приче о „слободној и пристојној Србији“ често крије потпуно супротна слика – агресија према неистомишљеницима, презир према обичним грађанима и атмосфера у којој је свако ко не подржава блокаде аутоматски проглашен непријатељем.
И док грађани чекају одговоре о економији, Косову и Метохији, платама, институцијама и будућности државе, блокадери им као политичку поруку нуде транспарент, звиждаљку и средњи прст.
А када средњи прст постане идеологија, онда је јасно колико је политика остала празна.
Извор: 24седам