Несумњиво је да су Срби у свету препознатљиви као гурмани. Гастрономија је на овим просторима дубоко укорењена у свакодневни живот, а љубав према храни страствени је део националног идентитета.
Тако су се и ресторани брзе хране уселили на ова подручја и постали веома популаран избор међу локалним становништвом. Са улица су ушли и у тржне центре. Међутим, шта је то што толико привлачи потрошаче да дођу баш на ова места? Ових дана рекло би се да то није цена.
Од настанка, ресторани брзе хране били су препознатљиви по томе што су пружали приступачне оброке, при чему су привлачили велики број потрошача, и оне са нижим приходима. Јефтини оброци и брза услуга допринели су њиховој популарности и ширењу на глобално тржиште.
Међутим, годинама касније, цене су се повећавале услед различитих фактора, те је недавна анкета коју је спровела компанија ЛендингТрее открила да данас скоро 80 одсто Американаца брзу храну сматра луксузом због раста цена, а 62 процента због тога ређе једе на овим местима.
Иако је брза храна у Србији, рекло би се, и даље популарна, није нужно јефтина алтернатива. Цене оброка у овим ресторанима по особи крећу се и до 1.500 или 2.000 динара у зависности од ресторана. Ако узмемо у обзир да желите породично да посетите једно од оваквих места, то онда више и није најисплативији избор.
А да ли је ова, дуго сматрана, „јефтина и практична опција“ за запослене Американце и у Србији доживљавана на исти начин?
Наш саговорник, економиста и новинар Михаило Гајић за Форбес Србија каже да су ови ланци на домаћем тржишту „увек били скупи за просечног човека“.
„Док се некада у Америци сиротиња хранила у ланцима брзе хране, код нас заправо то може да приуште само они са више новца. То се јасно види, уколико сте путовали некада по иностранству. Када одете у било који ресторан тог типа, то видите и по људима – како су обучени, како се понашају, колико све делује прљаво. То онда упоредите са Мекдоналдсом у Србији и видите да је наш Мек заправо ресторан“, истиче Гајић.
А каква је храна у питању, сведоче различита истраживања, али и нутритивна вредност која је јавно доступна на сајтовима такозваних „фаст фудова“, али и на самој амбалажи. Па тако један „већи“ оброк у Мекдоналдсу садржи више од 1.200 калорија – сок 213кцал, биг мек 503кцал и помфрит 487кцал. Шта је онда оно што привлачи?
„Људи иду, јер им се тамо нешто свиђа. Да ли је то укус, да ли је то зато што је храна увек иста, или зато што им се свиђа ентеријер или нешто слично то је потпуно небитно. Битно је да људи гласају својим новчаницима тако што одлазе тамо. Оно што је нама економистима јасно јесте да оно што људи мисле, говоре и раде не мора често да буде истина“, истиче он и додаје да у истраживањима јавног мњења људи често говоре да не воле ресторане брзе хране, а да је реалност потпуно другачија.
„Често говоре да воле да седе у ресторанима који имају пригушено светло, тиху музику, ресторане који су интимни, а онда су такви ресторани прилично празни“, објашњава Гајић.
Параметри „оправданих цена“, каже, не постоје.
„Цене су онакве зато што је то оно што су потрошачи спремни да плате овде у Србији користећи услуге. Уколико ресторани повећају цене, смањиће број људи који користе њихове производе, што ће довести до проблема. Исто тако, уколико смање цене, њихова перцепција је да то неће довољно повећати промет да могу да повећају профит. Другим речима – њихов циљ је максимизација профита и они су проценили да ће то урадити са оваквим ценама какве јесу тренутно“, каже Гајић.
Разлози зашто ресторани брзе хране држе на цени су бројни, а неки од њих су инфлација, раст цена увозних сировина, али и многи други, тврде наши саговорници. Несумњиво је и то да сви ресторани или произвођачи брзе хране имају релативно исте трошкове.
„Та храна није посебног квалитета и ако мало дуже стоји то већ није нешто укусно што може да се једе. Друга ствар – цена и није баш прикладна да се сваки дан конзумира, а о њеној калоријској вредности и колико је заправо нездрава да и не говорим. Нисам сигуран који су главни разлози зашто Мекдоналдс успева онако како успева, пошто се он издваја од других брзих храна које су опција за исхрану у Србији – од наше традиционалне па до италијанске кухиње“, објашњава Гајић
У разговору са Гајићем осврнули смо се и на места која су постала ресторани у правом смислу те речи, попут Валтера, у коме се служе чувена „петица“ и „десетка“ – сарајевски ћевапи по, како кажу, „посебној рецептури“.
„Они су видели да као ресторан имају много већу шансу за профит, јер ће привући већи број муштерија и могу да понуде и друге производе поред саме хране. То су они додаци на којима је много већа маржа, а то су сокови, кафе и алкохолна пића. У случају обичног киоска брзе хране конкуренција би им био било који киоск који има ћумур. С друге стране, овако им је конкуренција прави ресотран, а они су видели прилику да много више зараде као ресторан који се специјализовао за производњу ћевапа, него што би зарадили као нека врста брзе хране за понети“, објашњава Гајић.
Власник пицерије Пиззаграм, кога још називају и „фоод инфлуенсером“ Павле Бранковић Пакито за Форбес Србија каже да тренутно влада „опште поскупљење на свим нивоима“, па тако и на тржишту „стреет фоод-а“.
„Нешто што би нужно требало да буде јефтино, оно и јесте јефтино, када узмемо у обзир марже које нису велике. Међутим, улазне сировине су страховито поскупеле у последњих пар година. Тако да када погледате реалне продајне цене, оне јесу скупе, али оне су нужне“, објашњава Бранковић.
На питање зашто је брза храна од нечега што је у основи замишљено као приступачно доспела до нечега што се сматра луксузом, Бранковић каже да ту постоји више фактора.
„За оваква питања потребна је детаљнија анализа. Има и спољних фактора који су на то утицали – поскупљење транспорта, поскупљење саме производње у земљи порекла, када говоримо о увозним производима, а на крају су те цене дошле и код нас“, каже он.
С друге стране, објашњава он, неке државе су увеле посебне уредбе када је реч о одређеним производима, те се сада, на пример сир, како нам је објаснио, наплаћује 300 динара по килограму, што је довело до поскупљења.
„Како су поскупели страни производи, нереално је очекивати да домаћи остану са нижим ценама, тако да смо и ми подигли цене. Могу рећи и да добар део угоститеља није прилагодио продајне цене, те су оне испод онога колико би заправо требало да коштају“, каже Бранковић.
Са аспекта угоститеља, Бранковић закључује да цене хране у овим објектима нису „нереалне, ни превисоке“ и да би требале да буду много веће.
„Ако причамо о томе да је угоститељство пре свега један бизнис, где је циљ да он буде профитабилан и да зарађује, марже се крећу од пет до седам одсто, што је фактички граница да вас било каква непредвиђена околност избаци из такта, а то говорим са аспекта познавања тржишта“, објашњава он.
У ком правцу ће се кретати цене
Процене различитих извора показују да су цене у ресторанима са ограниченом услугом (фаст фоод) у просеку порасле од 46% до 60% у последњих 10 година. Ипак, ту је реч о просеку, а поједини ланци повећали су цене и више од 80%. Такође, забележен је и неравномеран раст цена појединачних оброка па је повећање код неких јела ишло и до 200%.
Анализа ЦНБЦ-а показала је да су цене брзе хране од 2019. до 2023. порасле готово 28% што је нешто више него у ресторанима који имају конобаре. Значајнији проблем је то што су расле знатно више од инфлације (у САД је у том периоду повећана 19%).
Ипак, трошкови састојака нису били главни покретач раста цена – већи утицај имали су трошкови радне снаге.
С једне стране, ланци брзе хране су проширили радно време (рано ујутро и касно увече) како би привукли потрошаче и били конкуренција другим угоститељима па је било потребно више радника. С друге стране, на отворене позиције се последњих година јавља све мање радника па је то наметнуло потребу да се постојећим радницима повећају зараде како би наставили да раде. Трећи фактор који је допринео расту трошкова рада биле су и власти које су подизале границу минималца.
Рачуница показује да је трошак рада сада око трећине цене једног оброка.
ЦНБЦ подсећа да се Американци још сећају некадашњих оброка од једног долара, а да је сада цена далеко већа.
Како су се потрошачи према томе поставили? Као код сипања горива. Сипају за исти износ, али сада добијају мање односно троше исто новца на брзу храну само што су смањили број одлазака у ресторане.
Упркос томе, највећи ланци у Америци (Мекдоналдс, Вендис и Јам брендс) повећали су продају у последњих пет година за 20 и више процената и приходи су им премашили претпандемијски ниво. То им је омогућио раст цена насупрот смањењу броја посета потрошача.
Ипак, изгледа да се таквом тренду ближи крај. ЦНБЦ подсећа да Мекдоналдс у првом кварталу ове године није постигао продају која се очекивала. Повлачење потрошача у САД бележе и КФЦ и Пица хат. Раст цена брзе хране успорава.
Ланци се сада све више окрећу улагању у апликације како би нижим трошковима односно ценама за храну наручену онлајн повећали продају.
С друге стране, процене су и да ће ову индустрију почети да „дрмају“ нови брендови који ће појавити и покушати да нижим ценама освоје тржиште.
forbes.n1info.rs
