Бадњи дан, као увод у један од највећих хришћанских празника – Божић, обележава се широм Србије низом обичаја, међу којима је најпрепознатљивији обред паљења бадњака на Бадње вече. Бадњак, симбол здравља, среће и напретка, заузима посебно место у православној традицији, али његово порекло, према историчарима и теолозима, има и хришћанску и паганску димензију.
Према учењу Српске православне цркве, порекло бадњака директно је повезано са рођењем Исуса Христа. Како се наводи у Јеванђељу по Луки, Богородица је родила Христа у пећини код Витлејема и положила га у јасле. Вест о рођењу Спаситеља пастирима је објавио анђео Господњи, након чега су они, по народном предању, насекли дрва у шуми и унели их у пећину како би наложили ватру и загрејали новорођенче и његову мајку.
Управо у сећање на тај догађај, бадњак се уноси у дом и пали, а у једној од молитви коју свештеници изговарају приликом његовог благосиљања, бадњак се тумачи и као симбол крста на коме је Христос разапет.
Са друге стране, бројни истраживачи указују на паганско порекло овог обичаја. Пре примања хришћанства, стари Словени су били многобошци, а храст је код њих важио за свето дрво повезано са божанством Световидом. У њиховој веровању, храст и ватра симболизовали су снагу, плодност и култ огњишта, а ватра је имала посебно место у животу заједнице.
Како би народ лакше прихватио хришћанство, дошло је до синтезе древних веровања и нове вере, па су стари обичаји добили хришћанско значење везано за рођење Христа, светлост и заједништво. Тако се култ ватре из старе словенске религије преобразио у култ домаћег огњишта, повезујући се са поштовањем предака и породичним окупљањем.
Данас, традиција паљења бадњака представља јединствен спој вере, историје и народног наслеђа, симболизујући топлину дома, рађање нове наде и заједништво породице уочи Божића.
Решетка
