Иза конвоја аутобуса који је првомајских освита раздрагане ужичке ударнике из фабричких кругова возио на излетишта увек је ишла хладњача крцата печењем и пићем.
За њом комби са музикантима. Портири су лажним смехом, пратећи другове кроз капију, крили љубомору што изостају са феште. Некад било, док је титовоужичка радничка класа славила Први мај, са њим плате, вишкове, бонусе, регресе…
– Из Ваљаонице бакра једном је на Златибор пошло 36 аутобуса. Развијао се култ рада, људи су се упознавали, дружили. Овде су рођене многе љубави. Своју супругу сам ту упознао. Био сам млад радник, она ћерка прекаљеног ударника – прича Петрашин Друловић, синдикални активиста.
Златибор, Тара, Јелова гора, Кадињача, Бела Земља… Сва излетишта су била окупирана људима; међу боровима вртели су се јагањци; најбољи комад ливаде чувао се за коло; зеленило се мешало са колоритом застава – државних, републичких, фабричких и партијских.
Традиција првомајских светковина се угасила, као и фирма „Месар” која је била важна карика у организацији уранака.
– Ваљаоница, „Први партизан и „Цвета Дабић” куповали су по 200 јагњади за раднике. Кад додаш и остале фирме, продавали смо 1.200 јагњади и 500-600 прасади. Плус, свака од наших осам радњи продавала је по стотинак јагњића и прасића. Силну стоку у ужичком крају немогуће је било наћи, па се у откуп ишло у Банат – казује Петар Стевановић – Перо Кинез, чувени месар. Последњих априлских дана печење се развозило у фабрике. – Шефови су пуштали људе из погона да помогну месарима. Неке касапнице смо затварали да би трговци дошли у испомоћ – наставља Перо Кинез.
– Свирка се уговарала месец дана унапред. Свирали смо „ужичанку” и „моравац” на ливадама преко којих су се плела непрегледна кола – евоцира музичар Милош Караклајић Маче.
Првомајски излети у Ужицу имали су свој шмек, каже Никола Гогић, директор Народног музеја. Где ће који колектив на уранак – о томе се питало општинско Извршно веће, јер је Златибор био тесан да прими све – каже Гогић.
Блиц/Фото: Народни музеј
