Хиљаде верника из Црне Горе, Србије, Републике Српске…, јуче су, као минулих дана са страхом Божјим приступиле ћивоту Светог Василија Острошког, на слави манастира Острог.
У непрегледној молитвеној колони, са разних страна света пристизало је старо и младо, здраво и болесно, узимајући благослов од Чудотворца. На платоу испред горњег манастира служена је света архијерејска литургија, којом је началствовао архиепископ јашијски и митрополит молдавски и буковински Теофан, уз саслужење митрополита црногорско-приморског Јоаникија и архијереја, свештенства и монаштва Српске православне цркве.
Архиепископ лосанђелски и западноамерички Максим је поручио да истински људи „постајемо када стојимо пред Господом“, а да светлост Светог Василија, иако се он повлачио у молитву и тишину, није могла остати у келији, већ је светац силом Божјом из ње силазио и постајао свима пастир, епископ и отац. Рекао је да је највећи преобржај који се дешава код Чудотворца преображај срца, односно истинско исцелење.
Заставе, на понос свих нас
Лепоту празника Светог Василија Острошког увеличали су и ходочасници из Подгорице, који су још у петак поподне кренули ка светињи. У порти Горњег манастира затекли смо другаре озарених лица. Они су јуче помирили Црну Гору. Јелена Челебић је носила српску тробојку, а Анђела Боричић црногорску државну заставу. Друштво им је правио Жељко Рамовић. На понос свих нас.
– Иако је Свети Василије живео подоста подалеко од нас временски, живео је у сличним временима – временима подела, ропства. Његова савременост је таква да нас учи томе да човек усамљен, растрзан, уплашен, затворен у себе, како год да га опишемо, не налази спасење у својој самозатворености, изолацији, него у заједници, у сабрању, као што је то овде – нагласио је владика Максим, подсетивши да је камен Острога хладан, али је да је он постао место топлоте Божје.
Радост због присуства великог броја верника на празничном сабрању у Острогу, посебно деце и младих, који су притекли Светом Василију, исказао је митрополит Јоаникије. Многи од њих се препешачили дуг пут да се поклоне свецу на дан његовог празника.
– Уверен сам да ће их Свети Василије за њихов труд и за њихову љубав изобилно наградити. А ова омладина, жељна светиње, видимо да тражи смисао живота – рекао је митрополит Јоаникије.
Светац 1999. спасао и Дуваниште
Нишлије још памте 12. мај 1999. године, дан када је нишко насеље Дуваниште погодио један од најстрашнијих удара током НАТО агресије на СРЈ. Касетне бомбе падале су међу зграде, аутомобиле, паркове и игралишта препуна људи, али упркос разарању и више од 2.000 расутих бомбица – нико није погинуо.Многи становници овог дела града на Нишави и данас верују да их је тог дана сачувао Свети Василије Острошки. Управо зато се сваке године у Храму Светог Василија Острошког служи литургија у славу овог свеца, док се улицама Дуваништа организују литије као сећање на догађај који је заувек остао урезан у сећање становника овог насеља. Тако је било и вече уочи празника, 11. маја. Многи грађани и данас сведоче о „правом чуду“ зато што у нападу није било људских жртава. Неколико година након бомбардовања, у знак захвалности је и подигнут храм који је данас једно од најважнијих места окупљања верника у овом делу Ниша.
Изразио је митополит и радост због присуств председника Црне Горе Јакова Милатовића, амбасадора Србије Небојше Родића, Руске федерције Александра Лукашика, потпредседника Владе Мома Копривце, као и великог броја добротвора, ктитора, приложника…
Овде је велики број ходочасника. Петоро Нишлија за 11 дана је превалило километре да би дошли до светитеља. Једном од њих, Данилу Стојковићу, ово је био први долазак у острошку светињу:
– Тек кад смо приступили свецу схватили смо колики смо подвиг направили.
Недалеко од Данила сабрала се група Гачана која сваке године долази пешице до Чудотворца. Овог пута их је било 140. Млађаном Александру Лажетићу (14) ово је био први пут да се носио са старијим земљацима. Овим ходочасницима се традиционално придружује и Радован Ћорић из Мостара:
– За три дана превалили смо око 100 километара, ношени љубављу Светог Василија. И сви смо добро и здраво.
Ходочасница из Чачка, Софија Чубриловић, прикључила се верницима који су се сабрали код манастира Косијерево недалеко од Никшића:
– Сви су ме пригрлили као најрођенију. Морам признати да ми је пут јако тешко пао, јер сам се тек сада одлучила за овај подухват. И успела сам на крају. Када сам дошла у овај божанствени простор од радости сам заплакала.
Ту су и Милан Јовановић из Барајева, Милош Булатовић из Колашина, верници из Сокоца, Рудог, Београда, Чачка…