Уочи и на Дан примирја у Првом светском рату, који се обележава сутра, у Србији се на реверу традиционално носи Наталијина рамонда, цвет феникс који представља симбол страдања, али и несаломивости и васкрснућа српског народа у Великом рату.
Амблем Дана примирја представља визуелну комбинацију цвета Наталијине рамонде и ленте Албанске споменице, одликовања које је додељивано српским војницима за изузетну храброст током ратних страхота.
Идејни концепт овог симбола, који се у Србији користи од 2013. године, након што је празник уведен 2012. године, осмислили су тадашњи Директор Канцеларије за КиМ Марко Ђурић и амбасадор у Бразилу Александар Ристић.
Наталијина рамонда изабрана је као синоним за трагичну судбину Србије, која је у Првом светском рату изгубила 1,24 милиона становника, односно 28 одсто целокупне популације према попису из 1914. године, али је из исцрпљујућег сукоба успела да изађе као победница и поново се уздигне.
Биљка Наталијина рамонда специфична је по свом јединственом биолошком механизму.
Припада фамилији Геснериацеае, висока је око 10 центиметара, има љубичасте цветове и тамнозелено лишће, а цвета у периоду од априла до јуна.
У сушним раздобљима рамонда се у потпуности сасуши и смежура до мере да делује беживотно, али чим добије минималну количину воде, њене ћелије се рехидрирају, успостављају нормалну физиолошку активност и биљка поново озелењава.
Ову чудесну појаву први је приметио ботаничар Павел Черњавски када је случајно просуо воду по старом хербаријуму.
Сâм цвет је 1882. године у Јелашничкој клисури код Ниша открио чувени ботаничар и дворски лекар краља Милана Обреновића, Сава Петровић.
Планирао је да нову врсту назове нишка рамонда, али је назив променио у част краљице Наталије Обреновић.
Данас ова ретка врста у Србији расте углавном на истоку земље, као и на планини Ниџе и њеном највишем врху Кајмакчалану, који је био поприште велике битке у Великом рату.
Због своје реткости, станишта Наталијине рамонде законски су заштићена и обухватају Парк природе „Сићевачка клисура“, Специјалне резервате природе „Јелашничка клисура“ и „Сува планина“, као и Национални парк „Шар планина“, док се ван граница Србије може пронаћи и у Северној Македонији, северној Грчкој, Албанији, Црној Гори и на северозападу Бугарске.
Поред српског обележја, поједине земље у свету користе сопствене симболе сећања на Дан примирја.
Тако се у Великој Британији у периоду пред Дан сећања, како се такође назива Дан примирја, готово целокупно становништво, а посебно државни званичници, службеници, медијски радници и друге категорије грађанства на реверима носе стилизовани цвет булке.
Црвено-црни цвет дивљег мака који је, према поезији и предању, први после рата никао на пољима Фландрије на којима су страдали милиони војника, дели се и страним учесницима комеморација на војним гробљима.
У Русији се на сличан начин обележава Дан победе у Другом светском рату када волонтери, по правилу млади, деле на улицама градова наранџасто-црне траке, георгијевску ленту (у бојама са Ордена Светог Ђорђа).
Дан примирја у Првом светском рату обележава се у знак сећања на 11. новембар 1918. године када је у специјалном вагону у шуми код француског градића Компјењ потписано примирје којим је окончан четворогодишњи Велики рат, најразорнији оружани сукоб који је свет до тада видео.
Тањуг