Нећемо Вучића. Нећемо ову власт. Нећемо овај систем. Нећемо Институције какве су данас. Блокаде, протести и захтеви стали су иза једне заједничке поруке да постојећа власт мора да оде.
Избори су расписани. И сада „нећемо“ више није довољно.
Јер држава није раскрсница коју можете да блокирате, факултет који можете да закључате или протест са кога можете да одете када се угасе камере. Држава мора да функционише сваког јутра.
Мора да исплати плате и пензије, обезбеди струју и гас, сачува радна места, доведе инвестиције, гради путеве, води дипломатију и донесе одлуку онда када ниједна понуђена одлука није лака.
Зато најскупља реч у политици није „хоћемо“. Најскупља је „нећемо“.
Јер после ње долази рачун. Ако нећемо ово, а шта ћемо?
Студентске блокаде изашле су са факултета на улице, протести су прерасли у политички покрет, а захтев за изборима постао је један од главних захтева блокадера.
Изборе су добили. Сада долази много тежи део.
Онај ко тражи поверење грађана да управља Србијом мора да каже шта ће урадити са буџетом, платама и пензијама. Какву ће политику водити према страним инвеститорима? Хоће ли наставити започете инфраструктурне пројекте? Шта ће са ЕXПО 2027, метроом, путевима и железницом?Какву Србију види у односу према Европској унији, Русији, Кини и Сједињеним Државама? Каква је политика према Косову и Метохији? Одакле ће Србија добијати енергију? Како ће повећавати животни стандард и чиме ће финансирати обећања која даје грађанима?
То су питања на која не постоји одговор у пароли.
Студенти тврде да су написали „детаљан и озбиљан друштвени програм“ и да су за изборну листу одабрали стручњаке. Сада тај програм треба да изнесу пред грађане. Не да би се мерило против кога је написан, већ шта конкретно нуди Србији и како намеравају да то спроведу.
За разлику од оних који први пут траже прилику да управљају земљом, актуелна власт на изборе не излази са празним папиром. Има године власти које грађани могу да мере. Не морају да верују обећањима. Могу да погледају шта је урађено, а шта није.
Могу да измере путеве, пруге, инвестиције, запосленост, плате и пензије. Могу да виде пројекте који су завршени, оне који се граде и оне који касне. Могу да процене и грешке, као И да ли су техничке, тривијалне или значајне.
Али постоји суштинска разлика.
Грађанин зна како изгледа политика која је данас на власти. Може да му се допада или не, али њене резултате може да процени. Код оних који траже власт мора да процени нешто друго: Да ли оно што обећавају могу и да спроведу.
Протест може да окупи људе веома различитих политичких уверења јер имају заједничко „против“. Власт захтева заједничко „за“.
Када треба усвојити буџет, више није довољно бити против Вучића. Када треба разговарати о Косову, одлучивати о санкцијама Русији, преговарати са Европском унијом, склапати послове са Кином или одлучивати о милијардама евра државног новца, неко мора да донесе конкретну одлуку.
Тада више нема блокаде раскрснице. Постоји раскрсница државе. И мора да се изабере правац.
Студентски протести постали су политичка чињеница Србије коју њихова листа сада жели да претвори у гласове, а део опозиције у њој види прилику за промену власти.
Али оног тренутка када неко затражи да преузме државу, престаје да буде довољно шта жели да промени. Почиње питање шта уме да изгради.
Актуелна власт на тај испит излази са резултатима вишегодишњег управљања. Студентска листа и опозиција са тврдњом да могу другачије.
А бирач треба да одлучи коме поверава наредне године Србије.
Зато мотив ове кампање може бити много једноставнији од свих парола које ћемо слушати:
Ако нећемо ово што имамо, шта тачно хоћемо уместо тога? Пароле могу да буду гласне, а блокаде да трају месецима.
Али држава се не води одговором на питање против кога сте. Држава се води одговором на питање шта ћете сутра ујутру да урадите са њом.
24 седам