Продати орах није тешко јер купаца увек има, али када је реч о гајењу треба се припремити на неколико ствари до сигурне зараде.Без ораха не могу да се замисле многи колачи, а да ли сте се запитали колики пут пређу од плантаже до вашег стола?
Пут је свакако маратонски јер то посао у коме се треба вежбати стрпљење.
Почиње да рађа у трећој години, али комерцијални приноси могу да се очекују тек од седме до десете године, а пун род од дванаесте до четрнаесте године.
Стручњаци су израчунали да годишње улагање износи суму која је тек 16 одсто од прихода који плантажа донесе. Са друге стране, плантажа ораха не захтева велики рад и има своје тржиште на територији Србије.
За подизање плантаже ораха није потребно велико улагање. Такође, свака наредна година не захтева много третмана и рада у односу нан неке друге културе. Идеално време за подизање плантаже ораха је новембар или децембар.
У зависности од цене, годишње се може зарадити око 10.000 евра по хектару, али треба имати у виду и трошкове одржавања и убирања плодова.
Један од људи који се упустио у авантуру са орасима је био и Вељко Адамовић, машински инжењер и професор математике, који у Ваљевској Каменици има савремену плантажу.
„За продају орах није проблем. Купаца има, мада цена зна да буде проблематична. Али, људи када гледају да крену с орахом држе се примера из књига који важе за савршене услове, међутим, у пракси је то тешко остварити. У почетку сам стављао све трошкове на папир, па сам и то брзо бацио. Не знам ко то тачно може да срачуна, свој рад… Ја на овај посао и плантажу сада гледам као на неку врсту штедње, уложени новац која ће да се касније увећан врати“, рекао је Жељко за АгроТВ, а пренео је 24седам.
Адамовић је пре скоро 15 година подигао засад ораха на парцели од 1,35 хектара. Одлучио се за сорту пореклом са наших простора – расна – која је име добила по селу где је започета селекција.
Како је открио, његова прича с орахом је почела непланирано и из заблуде.
„Наследио сам земљу од мајке и решио да је не продам да је пошумим. Како ми се то сађење свидело као активност, решио сам да докупим још мало. Тада је земља овде била јефтина. На наговор пријатеља засадио сам орахе, мислећи да ћу имати и „шуму“ и плод. Од шуме не би ништа, јер се то орезује на ниско, али плода има“, описао је свој воћарски почетак Адамовић.
То што је мислио да ће имати шуму ораха није била једина заблуда.
„Мислио сам и да око ораха нема много посла, што је тачно само у почетку када су саднице мале. Посла ту има доста, ко очекује да га нема, боље да га не сади. Сада само прскање зна да траје и по два дана. А и пара сам потрошио бар 50 одсто више него што сам планирао на почетку“, рекао је.
Адамовић је по садњи увидео да ни његова земља баш не одговара орасима, и требало је ту шесту или седму класу земљишта побољшати додавањем калијума и фосфора, затим креча због смањивања киселости.
Данас има најмање 115 садница и систем за наводњавање са баром.
„Код куповине саднице треба бити опрезан. По саветима пријатеља агронома сам их нашао и примиле су се 100 одсто. Али то је тек почетак посла, тај трошак од 1.700 евра за сто садница“, напомиње Жељко.
Сада после више од деценије од сађења, посла има још више. Плантажа се ђубри три или четири пута, а зимско прскање је обавезно, па онда системско у мају и јуну.
„Међутим, орах вам покрије трошкове својим родом већ од своје шесте или седме године“, истиче Адамовић.
На крају, истиче Жељко Адамовић, у овај посао или хоби се улази зато што неко воли, а не да би зарадио.
„Када погледам неки воћњак, небитно која је култура, ја ту не видим колико тај човек зарађује већ колико је ту рада уграђено да би то било тако лепо, јер знам колико ту посла има“, закључио је.
Извор: Дневник