Преображење Господње је један од 12 великих Христових празника који обележавају све цркве и хришћани света, 6. августа по старом календару, а 19. по новом.
Он подсећа на мистични догађај у Галилеји: „Једнога дана, треће године своје проповеди на земљи, Исус поведе апостоле Петра, Јакова и Јована и изађе са њима на гору Тавор да се моли Богу. Док се молио, његово се лице измени и засија као сунце, а хаљине његове постадоше сјајне и беле као снег. Тако се он преобрази пред њима и показа део своје божанске славе“.
Христова „таворска светлост“ је постала циљ боготражитеља који су напрезали дух и тело у нади да ће је видети. Свети Григорије Палама је говорио: „Ова светлост није божанска суштина, јер је она недокучива и непојмљива. Она није анђео, јер носи знамење Господа. Понекад чини да човек изађе из тела, и не одвајајући га од њега, уздиже тело до несагледивих висина. Понекад пак преображава тело, уносећи у њега своју красоту.
У Српској православној цркви, Преображењу Господњем посвећени су многобројни храмови у земљи и дијаспори, а у српском народном календару Преображење је празник када се „преображавају гора и вода“. То је празник за који се верује да је важна граница између лета и јесени. Веровало се да се од тог дана природа мења – вода постаје хладнија, лишће почиње да жути…
Да традиција има научно утемељење открио је 2011. за „Новости“ инжењер Милан Стеванчевић, данас, нажалост, покојни, међународни експерт који је имао директан приступ сателитима НАСА: „Подаци о истраживању падавина показују да киша фундаментално мења свој хемијски састав у недељи око Преображења, овај празник се заиста поклапа са сменом годишњих соларних електромагнетних циклуса који доводе до највећих метеоролошких промена у Земљиној атмосфери. Мистерија је како су наши преци знали за процесе који су тек сада регистровани најновијим инструментима на сателитима“.