Српски агроаналитичари слажу се да је крајње време да Србија промени концепт функционисања пољопривреде по коме имамо само 1.000 евра вредности производње по хектару годишње, уместо минимум 10.000 евра. Они упозоравају да је стање такво да би наша земља могла да остане без села.
Агроаналитичар Бранислав Гулан у разговору за Бизнис.рс напомиње да је пандемија Цовид-19 јасно показала од каквог је значаја за једну земљу пољопривреда, када може да прехрани своје становништво у кризним временима и има вишкове пољопривредних производа.
“Не чуди зашто је Кина ових дана својим партнерима у 17 земаља југоисточне Европе поручила да ће у наредних пет година на 170 милијарди долара повећати увоз њихове робе, са нагласком на пољопривреду и агроиндустријски комплекс. Лепо је било видети да је компанија која је највећи произвођач хране у Египту и највећи увозник житарица заинтересована за наше производе, да је у Србији боравила и делегација Ирана такође заинтересована за увоз кукуруза и других житарица, говеђег и јунећег меса, али и за пласман српског семена и семенског материјала”, наводи Гулан.
Наш саговорник сматра да је потребно много тога променити, а као пример наводи кукуруз од кога се може направити 2.000 производа, а ми га извозимо као сировину. Процене су да ће Србија ове године имати око 3,8 милиона тона кукуруза за извоз, а то је готово целокупна количина коју годишње увезе само Египат.
Доктор биотехничких наука, професор Пољопривредног факултета у Новом Саду Витомир Видовић, међутим, напомиње да је најлакше извести четири милиона тона кукуруза, али да ће од тога корист имати пет-шест извозника, док ће остали који се баве производњом „остати сиротиња“.
“Најбоље би било да учимо од земаља успешних у пољопривреди као што су Холандија, Данска и Русија. Русија је изградила 564 фарме свиња и извози 62 милиона прасића. Од увозника меса постала је највећи извозник свињетине у свету, а врло брзо ће постати и озбиљан извозник говеђег меса”, истиче Видовић.
Он сматра да нова концепција треба да подразумева одмицање од примарне производње, односно заокруживање целог циклуса од њиве до трпезе, што подразумева прерађивачку индустрију. То доноси много већи обрт капитала и много већу зараду, што значи и заинтересованост људи за останак на селу, али и других да се оријентишу на тај вид бизниса.
Видовић као нови концепт аграра који би домаћим пољопривредницима донео већи профит истиче да је потребно направити националну стратегију са правцима развоја и организацијом задружног система, где би задруге биле приватног карактера, да се у њих врати прерађивачка индустрија.
“Неопходна је промена концепта функционисања пољопривреде како бисмо уместо само хиљаду евра вредности производње по хектару годишње, имали минимум 10.000”, наглашава Видовић.
Бранислав Гулан каже да су потребне специјализоване задруге које би се бавиле производњом једне сировине.
“На тај начин би постојала једна задруга за, на пример, производњу поврћа, која би у свом делокругу имала и капацитете за његову прераду, па би уместо извоза сировине ишао финални производ. Само говедарством би се бавила посебна задруга, трећа производњом свиња и тако редом и све оне би у свом саставу имале и прерађивачку индустрију”, објашњава наш саговорник.
Он напомиње да има и код нас неколико примера производње од њиве до трпезе, где се капитал обрће пет пута годишње и запошљава 3.000 радника.
“Ако само товите бика и продате га онда тај капитал обрнете мало више од једном годишње. Зато ми годишње имамо вредност производње са хектара око хиљаду евра, а Холанђани преко 22.000 евра. Да су кланичари били вољни да купе утовљене свиње од домаћих фармера у преради би у октобру било обрађено око 35.000 товљеника и за многа газдинства би то значило наставак бављења овим послом, а овако се фарме гасе, а само у овом времену без посла је остало око 10.000 људи”, каже Гулан и додаје да када би пољопривреда била стратешка грана вредност њене производње би била и до 60 милијарди долара.
Огромне разлике у субвенцијама
Агроекономиста Милан Простран каже да су давања држава ЕУ пољопривредницима пет до 10 пута већа у односу на Србију.
“Ако 33 одсто средстава из буџета ЕУ одлази на аграр, јасно је колико се субвенционише пољопривреда њихових чланица, што није тренутно ни упоредиво са Србијом. Када бисмо створили исте услове за домаће произвођаче, вероватно не бисмо у приходима заостајали за Холандијом и уопште земљама ЕУ”, оцењује Простран.
бизнис.рс
