Књига „Тапије у камену“ Драгољуба Гагричића, „пером и сликом кроз Стари Влах“, чува нашу баштину.
У Клаку, засеоку нововарошких Сеништа, где Увац из питомине лука замиче у тескобу клисуре на падинама Муртенице и Златибора, Љубојевића воденица – последња у читавом крају, одолева изумима и зубу времена, чувајући прастари занат предака. У трошној брвнари све је исто као и пре 60 година, када је воденица силом прилика остала на сувом и са старог јаза пренета на рукавац реке.
Овако чувар духа и традиције нашег народа, вишегодишњи дописник и златно перо „Вечерњих новости“ из Нове Вароши, Драгољуб Гагричић, започиње своју репортажу о последњој воденици на Увцу, и наставља:
– Уз хук воде из бадња, која падајући на воденичко коло покреће тешки камен и јетки звук чекетала, што бира зрна житарице из коша, у мучњак пада брашно за трпезе горштака из врлети Старог Влаха. Мириси завичаја и ђаконије стижу и у домове потомака расутих по Ужицу, Чачку и све доле до српске престонице.
Ретки су новинари чије приче, попут ове, трају дуже од живота лептира, а прави су раритет они чије хронике могу трајно да чувају занимљивост, свежину и интигантност, међу корицама неке књиге. Такав је Гагричић, кога су у матичној кући, од миља прозвали Гагрица. У издању Истраживачко-издавачког центра „Стари Влах“, управо се појавио његов нови наслов „Тапије у камену“, у чијем поднаслову пише – „пером и сликом кроз Стари Влах“.
– У новинарском занату перо и ноге вукли су ме у брда и висове старовлашке ветрометине – објашњава Гагричић. – Тамо се још могу срести људи старинског кова, па су на новинским ступцима освитале приче о необичним и ретким занимањима – последњим колибарима, воденичарима, лучарима, те дрвосечама и рабаџијама што горштачком упорношћу и снагом запрега језде горама. Везујући судбину за огњишта и села на издисају, планинци куће на окућницама у крчевинама, од ћуди природе отимају летину са њива и пашњака на камену. Као Божји дар су им земљаци, што су их немаштина и беспуће отерали у свет, па несебично дарују, да родни крај свима буде ближи и роднији.
Књигу, чији је уредник Миломир Краговић, тако чине репортаже и записи са страница „Вечерњих новости“, „Варошких новина“ и портала „Златаринфо“. Сабрани су у шест поглавља, од којих свако има своје име – „Људи и планине“, „Са старе границе“,“Ожиљци живота“, „Окамењени летописи“, „Сузе белокаменице“ и „Трагови и раскршћа“.
Забележио је Гагричић увек жива епска предања која држе везу са прецима и историјским приликама у 19. веку и касније:
– На „старој граници“, оној кроз исти народ, где никад није била, лукавством се померале међе према Увцу. Књаз Милош је слао султану 1.000 волова са сувата Златибора, кулуком и каменом зидали су бедеме да спрече налет куге и чекала се слобода са Јавора.
Странице ове књиге подсећају и на покушај комадања Србије и отимање Рашке области 1917. године, на прогон шајкаче и ћирилице… О усуду времена тако сведоче ожиљци живота на старовлашкој ветрометини, како писац каже, откривају горчину у души ратника:
– Из маховине окамењене војске украј путева израњају слова туге, опомињу да смо јунаке који испунише завет отаџбини највише изневерили заборавом! Крајпуташе не може да заобиђе ниједна хроника села, они обнављају памћење на браниоце заставе, огњишта и нејачи, на команданте који су ишли испред војника, први упадали у шанац.
А записи о траговима и раскршћима су, вели Гагричић, путоказ до извора и грађе, до књига и докумената у времену нашег кратког памћења и још краћег аршина у времену. Белешке о неимарима, али и о заблудама, исправљању неправди према знаменитим личностима и отрзању од заборава, успевао је да забележи на тридесетак, или мање новинарских редова, и од њих направи скице за могуће документарце.
– Избором текстова о траговима, путоказима и раскршћима живота, које су перо и слике бележили кроз Стари Влах, решио сам стару дилему – шта је теже: почети или престати писати? Најтеже је, ипак, одлучити шта изоставити? Тешко као камен! – закључује ветеран седме силе Драгољуб Гагричић.
Остари и просу се село…
Овај хроничар Старог Влаха, оставио је у својим причама и документ о одумирању села у овом крају:
„Борја су летње станиште чобана, предео планине између Борове главе, Љубишке превије, Дубоке долине и Зеленог брега испод пута за Чиготу. С пролећа су фамилије Шуљагићи, Карајанковићи, Зечевићи, Савковићи, Грујичићи и Шишаковићи из нововарошког села Драглица изгониле стоку на пашу, купиле кајмак и сир. Остајало се до мртве јесени, а неки и зимовали у колибама, које су, као и млекари и штале, грађене од брвана боровине.
– Имале су овде колибе 22 породице, на мобама се закашало и по 20 косача. Остари и просу се село… А штета је јер је ова трава ситна и благодет за стоку, пашњаци унедоглед, сено тешко, а говеда и овце стално на отвореном и на гласу код трговаца… Кад заволиш мирис ливада и боровине, па изворе и ово пространство – онда не можеш то да напустиш! – објашњава једини „колибар“.
Ој, планино, моја мила
Одзвањају Гагричићевим репортажама и стара народна појања, па у једном антрфилеу, пише:
„А какво би то окупљање планинаца било ако се не би чула песма, она стара, чобанска јавка или тугованка: „Остар`о сам, гаро јадо, само ми је срце младо“, „Вита јело, сави се у село, реци малој да дође на прело“, „Воли мала кога `оћеш сада и мене си вољела некада“, „Да знаш мала како срце боли, ти би дошла, па да земља гори“, „Ој, планинио, моја мила, ти си мене отхранила“…
Златаринфо
