Ивањица – На минус десет, испред фабрике чарапа Пролетер у Ивањици, стајале су жене. Нису то само раднице – то су ћутљиве хероине, стубови породица, руке које су четрдесет година ткале не само чарапе, већ и снове о бољем животу. Дању и ноћу, ветар им сече лица, а хладноћа им продире у кости, али оне не посустају. Стоје као живи штит, бранећи не само своја радна места, већ и достојанство које им је одузето неисплаћеним платама, преваром с кредитима и лажним обећањима о плаћеном одмору.
Свима су се обраћале – викале у празно, молећи за правду. Али правда ћути, а власник, далеко у Немачкој, не чује њихов јецај. Месец дана је прошло, а он није осетио ни трунку људскости да дође, да погледа у очи ове жене које су му деценијама даривале свој труд. Оне не траже милостињу – траже само оно што су поштено зарадиле, парче хлеба за којим су протекле литре зноја.
А ипак, стоје. У очима им тиња нада, она последња искра која одбија да се угаси. Јер ове жене нису само раднице – оне су борци, мајке, сестре, чувари части. Непоколебљиве, чекају дан када ће неко чути њихов тихи вапај. Нада последња умире, а у Ивањици она још увек дише у грудима ових храбрих жена
Извор/Фото: ИнфоЛига
