Пре тачно 31 годину Радојка и Јово Миланко из Обровца у Хрватској на стари зелени „тамић“ спаковали су шта су стигли и са бебом у наручју напустили свој дом. Знали су у дубини душе да се више никада неће вратити и тако је и било, Олуја их је одвела у Србију која их је братски прихватила.
– Никад нећу заборавити ту колону која се успорено кретала ка граници. Ишли смо мало по мало све се надајући да ће неко рећи – све је сад у реду, вратите се. Али, то се није десило. Кад смо прешли у Босну, схватили смо да више повратка нема. Девет дана смо путовали и стигли смо у Сомбор. Од ствари смо понели само оно најосновније, јер нам је било најважније да сачувамо живу главу и сина који је тада имао само шест месеци, присећа се Јово за РИНУ.
Након неколико месеци проведених у Сомбору, трочлану породицу Миланко су као прогнана лица пребацили у Мајданпек. Ни Јово, а ни Радојка нису били спремни за живот у том делу Србије, па су се самоиницијативно преселили у Чачак, а затим и у Драгачево.
-Тај осећај кад сте избеглица међу непознатим људима, не може се описати речима. Само они људи који су то преживели знају о чему причам. Највећи мој страх био је за дете, а кад смо извукли живе главе, постали смо свесни да смо остали без крова над главом. Ипак, били смо млади и здрави и то је било најважније, па смо поново почели да се кућимо. Радили смо тешке послове у надници, затим по фабрикама и све смо прихватали са осмехом, рекла је Радојка.
Године труда ипак су уродиле плодом и пре десетак година почели су да се баве пчеларством. Данас имају преко 100 кошница, зарада је некад мања, некад већа. Не могу да зараде много новца, али ипак је то довољно за миран и пристојан живот.
-Пре више од пет година смо се уселили у своју кућу надомак центра Гуче. Блокове смо добили, па смо прво сазидали као неки подрум и једно време живели ту, а затим смо саградили спрат и преселили се горе. Већину радова смо жена, син и ја сами обавили. Помагале су нам доста и наше добре комшије. Након доста година проведених под киријом као подстанари, ова кућа је остварење нашег сна, изјавио је Јово.
У родни Обровац, како кажу, не иду баш тако често. Иако их за то место вежу бројне успомене, њихов дом сада је Србија која их је кад је било најтеже прихватала раширених руку.
-Кад год одемо тамо, једва чекамо да се вратимо кући, у Драгачево. Овде је сада све што смо са својих десет прстију стекли. Сви су нас лепо прихватили и склопили смо пријатељства за цео живот-, каже Радојка.
Ово вредни људи су доказ да и кад вас живот доведе на саму ивицу егзистенције, кад изгубите све, само ако сте вредни и упорни можете се вратити на стари колосек. Предаја никад није опција.
Рина