Пре свега желимо да се захвалимо градоначелници на брзом одговору. Да су представници градске управе били тако ажурни и брзи у решавању изазова на који смо наишли сада не бисмо били у ситуацији у којој се налазимо. Мада смо до сад навикли да се ствари одлажу до свршеног чина. Напоменули бисмо да смо уговор потписали у септембру 2022. на 3 године. Уговор се може једнострано раскинути уколико се прекрше одредбе, које ми нисмо прекршили. Самим тим уговор је противправно раскинут.
За почетак, да се вратимо у прошлост, на крај 2016-е када је све почело. Касарна је била руинирана, запуштена, без инсталација, воде, струје, пуна смећа са дашком амонијака и мемле у просторијама. Тада смо сви били чланови удружења УВУУ које је месецима сређивало, гулило, глетовало, кречило, увело инсталације, струју, воду, направило тоалет. Од рачуна никада нисмо бежали, чак смо и тражили да се уведу бројила за сваки атеље што градска управа никада није учинила. Осим нас простор, струју и воду користили су галерија “Рефлектор“, Народно позориште, Историјски архив, Спортско пењачки клуб „Стари град“, Удружење „Керамика Злакуса“ Ужице.
Галерија „Рефлектор“ је добила нови простор у селу Горјани, тако да изгледа да смо сви једнаки, али неки смо „једнакији“ од других.
Простор је био девастиран и сем нас нико не би ни пристао на коришћење истог. У објекту нема грејања, зграда је стара преко 100 година, чак је и лети свеже у касарни. Плафони у атељеима су високи до 5м, пуно је влаге, па је коришћење зими немогуће. Евентуално уз упалу плућа. Од 12 месеци годишње, око 7 месеци је подношљиво за коришћење.
Да разбијемо још једну илузију – у Србији се од уметности не живи. Годинама, ако не и деценијама уназад. Већина уметника ради друге послове, а уметношћу се баве после радног времена, из хобија, иако имају дипломе уметничких факултета. Те исте факултете је тешко уписати, јер се прима мали број студената, а још их је теже завршити. Без обзира на слику која се о нама шаље, већина визуелних уметника су били степендисти града Ужица, Републике Србије, а неки чак и носиоци Доситејеве стипендије. Такође смо и више пута награђивани на нивоу града, па и шире.
Ни једног тренутка нисмо направили повезницу између Тренинг центра за дуално образовање и престонице културе. Ради се о апсурду, да у Ери културе, они који је стварају и обликују буду избачени без икакве претходне најаве и обавештења, усменог или писменог. За разлику од Историјског архива који је добио решење за исељење до 1. јуна, ми нисмо добили ништа. Инсинуације су постојале, али су све то била нагађања. Наивно смо веровали да ћемо бити испоштовани и на време обавештени. На састанку смо упитали помоћника градоначелнице Предрага Гавовића колико дуго знају за тренинг центар, одговорио је 6 месеци, на шта је уследило питање да ли су за тих шест месеци промислили шта ће са нама. Бранио се ћутањем. Јасно нам је дато до знања да смо небитни, скрајнути, маргинализовани у друштву. Мање од један посто буџета државе се издваја за културу и уметност. Што се тиче градских издвајања, зна се коме се средства додељују и на који начин (о томе нећемо овом приликом). Такође на састанку није било договора о 2 месеца већ да ћемо бити контактирани у року од пар дана и да се за то време информишемо о доступним просторима. Информисали смо се и затражили нови састанак 9.4.2024. на ком смо планирали да изнесемо наше предлоге. Састанак још увек чекамо.
Довољно је опасно када се на водећим позицијама налазе људи без визије, без идеје, али је још опасније за једно друштво када спутавате људе који је имају. Ако нам оду из града и државе сви мислећи, ентузијастични, креативни, слободоумни људи-ко остаје?
Желели смо да избегнемо овај вид комуникације, али нисмо имали други избор. Веровали смо, а и даље верујемо да се ситуација може решити у што краћем року пре свега на један људски и достојанствен начин.Без мрачења. Јер није Ерски мрачити.
Бојана Костадиновић
