Након две деценије у пензији обоје не стају с радом: Љиљу као врсног познаваоца енглеског траже да и сада држи часове, Никола (87), стручњак из агрономије, увек спреман саветима да помогне ратарима и сточарима
Ужице – Професори од знања и угледа, знани многима, обележили су недавно шест деценија складног брака. Љиљана и Никола Бајић из Ужица, она магистар енглеског језика, он доктор агрономије, образовали су генерације ђака и студената посвећено радећи све чега би се прихватили. Према потомству увек одговорни и пажљиви, а свет пропутовали, с пријатељима се дружили, своје баште у Пријевору и Богданици неговали.
Ни данас, након две деценије у пензији, обоје не стају с радом: Љиљу као врсног познаваоца енглеског и педагога траже да и сада држи часове, јер са успехом припрема матуранте за упис на студије. Никола (87) последњих година је директор Центра за органску пољопривреду у Ужицу, оснивач и организатор Зимске школе за пољопривреднике у Пожеги, стручњак из агрономије увек спреман саветима да помогне ратарима и сточарима, уз то и успешан шахиста који у лиги игра за ужички ШК „Слануша” (док је живео у Пожеги 30 година био је капитен ШК „Слога
Родом из Крушевца, у своје време међу најбољим ученицима крушевачке Гимназије, Љиља је завршила студије енглеског језика у Београду, па касније магистрирала. Венчала се с Николом 1962. године, имају кћери Ксенију и Ирену, унуку Кристину. Као млади супружници живели су у Пожеги, где је Љиља практично увела предмет енглеског у пожешко школство, ту га предавала у основној, Гимназији и у Пољопривредној школи. Затим на Машинском факултету у Краљеву, па до пензије на Учитељском у Ужицу (Бајићи у граду на Ђетињи живе од 1978. године).
Никола се родио у Богданици (општина Горњи Милановац), као ђак пешак прелазио по 30 километара дневно, школу затим учио у Пожеги и Ужицу. Агрономију студирао на Пољопривредном факултету у Земуну, доктор наука пре четири деценије постао. Као професор предавао у пожешкој Пољопривредној школи, где је обављао и функцију директора. Био председник општине Пожега у једном мандату с краја осамдесетих. Радио затим као професор на Агрономском факултету у Чачку, пре 22 године отишао у пензију.
– Наше ћерке Ксенија и Ирена су професори енглеског језика. Ксенија предаје у ужичкој ОШ „Душан Јерковић”, а Ирена има „Оксфорд”, приватну школу енглеског, познату у граду. Унука Кристина завршила је Економски факултет и ради у представништву стране фирме у Београду, при чему јој је кућно знање енглеског било од значаја за то запослење – казује нам Љиљана.
На то се Никола рачуницом надовезује: – У овој кући Бајића четворо нас је професора, са врло дугим укупним стажом у образовању. Љиља и ја имамо по 40 година професорског рада, с тим што смо држећи и у пензији часове увећали тај број. Ксенија 35 година ради у просвети, Ирена 30 година учи људе енглеском језику. Сви заједно смо стигли до укупно 150 година професорског рада.
Од знања енглеског, који се у овој породици зна као српски, и Никола је имао вајде, мада га у кући једини не говори. Док хвали супругу за посвећеност и пажњу, овако о том страном језику каже: – Редак сам човек који има користи од жениног језика. На том знању она је увек зарађивала за кућу, а у многим страним државама које смо посетили увек ми је била сјајан преводилац. Сада су ево четири даме (уз њу ћерке и унука), увек спремне да ми помогну у преводу.
А вредан брачни јубилеј био је и повод за сећање на Љиљино и Николино упознавање с почетка шездесетих током студија. Љиља каже да је с колегиницом отишла из Студентског града на једно дружење код студената Пољопривредног факултета у Земуну. Сви су ту играли и певали, а она је запазила једног високог, наочитог, како у читаоници учи док се други забављају. Прво је помислила да је заостао с испитима па мора, а он је у ствари био међу најбољим. Тај из читаонице, Никола, у том тренутку загледан у књиге, никог, па ни Љиљу није приметио. Али случај је хтео да касније он с пријатељем оде у Студентски град, где су свратили у собу код девојака, било их је ту седам-осам, међу њима и Љиља с оном другарицом. Кад је пријатељ питао Николу која му се од њих допала, он је одговорио: „У обзир долази само она у плавој хаљини с туфнама.” Била је то Љиља и њихова љубав се родила. Венчали су се по завршеним студијама, а живећи складно и радно, уз љубав и толеранцију, ево ушли у 61. годину брака.
Извор: Политика/ Бранко Пејовић
